DAJE se građanstvu na znanje: Arhiv Vojvodine iz Novoga Sada uskoro će iz pera višeg arhiviste Ljubice Budać objaviti knjigu o dobošarima, prvu ne samo u Vojvodini, nego i u celoj Srbiji.

Autorka Budać i direktor Arhiva Vojvodine dr Nebojša Kuzmanović s ponosom ukazuju na ovo jedinstveno izdanje jer, sva je prilika, biće to prvenac na ovu temu i u širem regionu. Izdanje će sadržati i kratak sažetak na engleskom jeziku.

- Pripremajući knjigu u poslednje dve, tri godine, nisam naišla na podatak da je monografija o dobošarima objavljena na nekadašnjem habzburškom i austrougarskom kulturnom prostoru, gde su postojali dobošari - kaže Ljubica Budać, uz nadu da će njena knjiga "Daje se na znanje. Javljeno" postati izvor za neke dalje priče o dobošarskoj službi.

Već sam naslov podstiče maštu čitaocu: dobošar na seoskoj ili varoškoj raskrsnici gromkim glasom i udarcima o svoj instrument uzvikuje: "Daje se građanstvu na znanje!" Na ovaj znak meštani se brzo okupljaju kako bi saslušali najnovije vesti. Čitanje je dobošar završavao rečju: "Javljeno!" Udarivši nekoliko puta palicama u doboš, zatim bi otišao na drugu raskrsnicu, gde je takođe imao štošta novo da javi.

Obaveštenja su dobošari započinjali rečima: "Daje se na znanje!" U Šajkaškoj su neki dobošari običavali da uzvikuju: "Čujte i počujte!" "Svakom se javlja", "Svakom se gazdi daje na znanje", a u vreme nemačke okupacije dobošar je najavljivan zloglasnim povikom: "Achtung, Achtung! Es wird bekannt gegeben!" (: "Pažnja, pažnja! Daje se na znanje!).

Dobošar u Kulpinu 1956. / Foto Muzej Vojvodine


Na 254 strane, knjiga Ljubice Budać prati istorijat dobošara u Vojvodini. Istražujući, autorka je otkrila da je dobošarstvo u Kneževini i Kraljevini Srbiji usko povezano sa vojvođanskim. Dobošarska služba bila je prezaposlena i u Srbiji, od Karađorđa i Prvog srpskog ustanka do 1918. godine.

Dobošari vuku korene iz vojnih orkestara koji su ove instrumente koristili za signalizaciju i marševe. Zapravo, od 16. veka prvi vojni orkestar se ostvaruje u Evropi, u Habzburškoj monarhiji i bubanj ulazi u orkestar kao instrument. Iz tog vojnog orkestra prvi uposlenici u dobošarskoj službi nastali su 18. veku.

Ljubica Budać, autor knjige / Foto D. D.


Naime, kada su vojvođanske oblasti u sastavu Austrougarske oslobođene od Turaka, a pošto je feudalni sistem zamenjen novim državnim uređenjem, na teritoriji današnje Vojvodine stvorene su nove granice i županije, kolonizovani su stanovnici iz Nemačke i sa drugih prostora. Iskrslo je pitanje ko će biti komunikator između vlasti i naroda? Jer narod je tada bio u 99,9 procenata nepismen.

Prvi put se dobošarska služba u pisanim izvorima pominje u povelji Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada iz 1748. Takođe, u poveljama slobodnih kraljevskih gradova Sombora (1749) i Subotice (1779) navodi se da je dužnost Grada da zaposli dobošara. U jednom članu navedeno je da dobošar ima zadatke da obaveštava građanstvo u slučaju ratne uzbune i požara, uručuje pošiljke, ali i da sprema službene prostorije, preuzme brigu o loženju vatre, obavlja posao noćne straže i prati zarobljenike na sud.

Dobošar u Temerinu 1955. / Foto Muzej Vojvodine


Dobošari su dobijali pisane naredbe koje je trebalo da pročitaju narodu, a ako nisu bili pismeni, morali su da ih nauče naizust. Tako beše sve do početka 20. veka, kada je ispostavljen obavezan uslov da dobošar mora da bude pismen čovek.

U jednom dokumentu navodi se da je uz sposobnost čitanja i pisanja, obaveza i da bude "tuljiv", odnosno "pamtljiv", kako bi bez greške upamtio tekst. Morao je, pritom, imati i jak, izražajan glas.

"Pravi dobošar mora imati taku glasinu, da se onaj na trećem roglju mora uhvatiti za uši, da ne ogluvi. Neću da bude posle izgovora: e, nisam čuo - e, dobošar je nešto promuklo mrmljao." - zabeleženo je u časopisu "Brankovo kolo".

Dobošar Anton Raič ispred Gradske kuće u Somboru, prva polovina 20. veka


Poželjno je bilo da je dobošar sklon doskočicama, kako bi narod odvratio od negodovanja i kritike vlasti, što se neretko dešavalo pošto dobošar pročita najnovije vesti. Najveću pažnju naroda ubirao je dobošar koji je bio toliko snalažljiv da naredbu pretoči u stihove. Uprkos mnogim talentima, dobošar je bio jedan od najniže rangiranih i najmanje plaćenih službenika u varoši.

Početkom 70-ih godina 20. veka dobošare su potisnuli moderni mediji i masovno opismenjavanje življa. Lokalne vesti i dnevne novosti počele su da se emituju preko razglasnih stanica. Na banderama su instalirani "trubasti" zvučnici preko kojih su emitovana saopštenja, a nedeljom su se slušali fudbalski prenosi, muzika i govori Josipa Broza Tita. Razglasne stanice su montirane duž glavnih saobraćajnica. Štampa, radio i televizija ušli su u svako naseljeno mesto, svaku kuću. Vlast je prvi put mogla bez posrednika da komunicira sa stanovništvom.

Dobošar sa Potiske granice, prva polovina 18. veka


Dobošari, ma kako glasni i "tuljivi" bili, morali su da utihnu i da se povuku u - istoriju.


Velikokikindski distrikt moli narudžbu drvenog doboša 1776. / Foto Istorijski arhiv Kikinda



CIPELE ZA SVATOVE ČUVATI

MOKRINSKI dobošar pročitao je pred okupljenom svetinom 30. septembra 1941. godine naredbu koja glasi:

"Pošto đonova od kože nema u dovoljnoj količini, upozorava se građanstvo da svaki po mogućstvu štedi svoje cipele i da ostavi samo za naročite slučajeve kao za svatove, putovanja i tome slično. U kući imaju se upotrebiti cipele sa drvenim đonovima ili pak papuče, a u dvorištu i za ružno vreme - klompe." Godinu kasnije, u ratnim okolnostima, građanstvu je dato na znanje da "svaki onaj ko ima šljiva mora kuvati pekmez a ne peći rakiju", te da se i od grožđa može kuvati pekmez "koji je vrlo hranljiv."

Dobošar čita zapovesti, prva polovina 20. veka


SAMO ČOKA TRADICIJU ČUVA

JEDINA u Vojvodini, severnobanatska opština Čoka, u 21. vek ušla je sa dobošarima. I danas se ulicama ove opštine sporadično može čuti zvuk doboša koji najavljuje najvažnije lokalne vesti. Želeći da očuva tradiciju dobošarske službe, preduzimljivo opštinsko rukovodstvo osmislilo je Međunarodni festival dobošara, koji se održava početkom oktobra i postao je prepoznatljiva turistička manifestacija.


BATINANjE NA "DEREŠU"

U DOKUMENTIMA iz 18. veka pominje se još jedna, malo poznata dužnost dobošara, učešće u proceduri sprovođenja javnog kažnjavanja batinanjem na "derešu". Kažnjavanje je sprovođeno javno, na trgu pred zgradom magistrata, obično pazarnim danima, kada se u gradovima okupljao veći broj ljudi. Kažnjavanju su prisustvovali šef policije, lekar, tambur-dobošar i batinaš.


IMOVINA "NA DOBOŠU"

OD sredine 18. do druge polovine 19. veka dobošari su imali važnu ulogu i pri licitaciji imovine dužnika. Ukoliko seljak, najčešće onaj koji je imao sitan posed, nije uspevao da skupi dovoljno sredstava da izmiri dug državi, dobošar bi mu se pojavio na pragu. Pojava dobošara značila je da će biti pročitana objava o javnoj prodaji imanja radi izvršenja sudske naplate duga. Za imanje koje je na takav način bilo izgubljeno za vlasnika, govorilo se da je "otišlo na doboš."