O Solunskom frontu, po mnogima najtežoj i najsvetlijoj ratnoj epopepiji srpske vojske, ispisane su mnogobrojne knjige, analize i prikazi istoričara i vojnih stratega. Međutim, vrlo je malo svedočenja običnih vojnika, srpskih seljaka, koji su se hrabro borili daleko od otadžbine, a mnogi okončali u "plavoj grobnici" i na groblju Zejtinlik. Zbog toga je veoma dragocen ratni dnevnik Milenka Veljkovića (1888-1965), trgovca iz Boževca (nedaleko od Požarevca) i kaplara bolničke čete Dunavske divizije, koji je vredno i savesno, kao iskusni hroničar, beležio događaje po dolasku na Krf.

Milenko je u Grčku stigao 26. januara 1916. godine, najpre na Krf, iz albanske Valone, a posle tri i po meseca prešao je u Solun.

Prve redove u tek kupljenoj svesci ispisao je na Blagovesti, 25. marta 1916. godine. On u svom dnevniku ne navodi velike bitke i poznata imena, već sasvim obična dešavanja - kakvo je bilo vreme, šta su jeli, šta su radili, kad su padale granate, kad su išli u crkvu, šta je sanjao, koliko je šta platio, kad im je stigla vojnička plata...

- UTORAK, treći dan Uskrsa. Na radu sam bio u pristaništu, tu sam se razgovarao sa francuskim vojnicima i jedan drugom smo podnosili slike svojih familija - zapisao je Milenko 1916. godine.

On u dnevniku često spominje sina prvenca, četvorogodišnjeg Branu, koga često sanja i čiji rođendan obeležava sa saborcima iz svog kraja - Boževca, Drmna, Makca, Žagubice... Često spominje i suprugu Vuku, s kojom je pre i posle rata imao šestoro dece.

Kao bolničar, Milenko je lečio i sahranjivao i neprijateljske vojnike.

Pročitajte još: RATNI DNEVNIK SLAVNOG GENERALA: Svedočanstvo junačke borbe naših vojnika

- Ti su danovi najstrašniji bili u mom životu. Muke su bile isuviše ogorčene, noću na položaju smo sahranjivali Bugare, daklem ne mogu da ih opišem. Juče, u subotu, jedva smo se spasli granata. Dva su nam bolničara stradala, begali smo po planina kao zverovi - beleži potreseni Milenko. On redovno nabraja i na kojim su poslovima radili - kopanje zemunica, nasipanje puteva, istovar hrane sa brodova, sakupljanje sena...

Milenko Veljković sa suprugom i decom


- Petrovdan. Bio sam stražar na česmi. Teško je živeti po ovim grčkim gudurama daleko od svoje otadžbine... Sreda, Vidovdan. Bio je parastos izginulim vojnicima. Posle podne sam čitao novine, igrao mice sa drugovima, a Josa i prota sviraju i pevaju... Posle podne bila je artiljerijska borba, dosta je stradala naša pozadina, kao i 17. puk koji je bio na odmoru u jaruzi gde smo i mi bili... Pili smo kafu i pušili duvan, primili smo platu tri drahme, a bogami, istog dana sam se i kockao, igrao karte i to samo "džandara", pošto drugo ne znam - zapisao je kaplar iz Boževca.

ZA Milenkove zapise, koje su njegovi potomci s ljubavlju čuvali, saznalo se zahvaljujući Živislavu Antonijeviću (69), iz Požarevca, koji ih je objavio u knjizi "Ratni dnevnik kaplara Milenka".

- Originalnim zapisima Milenko je ostavio uverljivo svedočanstvo o jednom minulom viteškom dobu i podigao jedinstven spomenik sebi i svojim ratnim drugovima, saborcima i sapatnicima iz sela - kaže Antonijević.

Milenko je umro 1965. godine, od dijabetesa, od kojeg je oboleo kad mu je sin prvenac Brana preminuo usled teške prehlade u 20. godini.

ZEMUNICA

"Radimo noću. Istog dana nas je Bugarin tuk'o sa nekoliko zrna poljske haubice. Ja i Milisav Dačić, čiča Miša i Ristić krili smo se u zemunici kod telefonista", piše Milenko u dnevniku 22. avgusta 1917. godine.

TREĆA SVESKA

Milenko je prvu svesku dnevnika ispisivao od 25. marta 1916. godine, pa sve do do 26. januara 1917. Drugu od 25. marta do 12. oktobra, takođe 1917. godine. Spominje i treću, ali nije poznato da li je ona postojala, jer nije pronađena.