MAJSTORICA SVOG ZANATA I ŽIVOTA: Posle smrti muža preuzela radionicu i postala vulkanizer

DA nisu svi poslovi za ženu, izreka je koju su mnoge dame opovrgle, pa tako i Jovanka Miljković (50) iz Smedereva. Vulkanizer ili vulkanizerka - svejedno joj je kako je zovu. Ona je majstorica svog zanata, ali i svog života. Kada joj je servirao teške izazove, umesto da se slomi, zavrnula je rukave, i obračunala se, i sa životom i sa sobom.

Život Jovanki nije dao da bude izbirljiva. Pre pet godina suprug joj je iznenada preminuo. U nasleđe nezaposlenoj Jovanki ostala je njegova vulkanizerska radionica puna mušterija i kćerka jedinica na studijama.

- Trebalo je platiti studije detetu, put za Beograd, ispite, živeti. Radila sam šta sam stigla. Kopala, brala i redila voće, čistila kuće...

Priča još i kako ju je suprug često za života zvao da mu pomaže oko guma, a kada se opirala, umeo je da kaže - možda ti zatreba.

I zatrebalo joj je. Manje od dva meseca od njegove smrti, i bezbroj pokušaja da nađe stalan posao, poslednja nada da zaradi za dete i sebe, bila je vulkanizereska radionica.

- Ušla sam u radnju. Vidim ima guma, ima felni, materijala. Namontiram gumu - može. Stavim na balanserku - izbalansiram. Umem. Plašila sam se pritegnutih točkova, niskoprofilnih guma, hoću li imati snage ovako sićušna. Sebi sam rekla - ako možeš da radiš da mušterije budu zadovoljne, radićeš. Ako ne, nećeš. Kada sam videla da mogu, sve je počelo...

Pročitajte još - NEOBIČNA VULKANIZERSKA RADNjA: Tri sestre gume krpe muški

Jovanka je završila školu za krojačicu-modelatora. Umesto za šivaćom mašinom, gde kroji haljine iz mašte, Jovanka se našla za mašinom, ali za balansiranje guma. I tako više od pet godina.

U početku je bilo teško. Kćerka, još studentkinja, pomagala je majci u radnji. Davala joj je Jovanka, lakše gume. Da se ne muči, žensko je, kaže. Ali, ćerka se ubrzo udala, pa je Jovanka ostala sama u kući i radionici.

- Sama svoja majstorica - kroz smeh govori Jovanka, stalno ponavljajući koliko je srećna što je stare mušterije vratila, a nove dočekivala hrabro. - Kad dođu nepoznati, misle da ja samo dočekujem mušterije, i traže majstora. Kad kažem da sam ja majstor, pitaju hoću li umeti. Nude se da pomognu. Na kraju oduševljeno odlaze, i vraćaju se. Ne bi, kažu, dali Jovanku za pet muških vulkanizera, kroz smeh priča dok popravlja šminku za slikanje.

I kolege su je, nekako, tek odskoro, prihvatile, iako su je u početku gledale ispod oka.

Dok pričamo, prekida nas mušterija. Slušamo kako mu Jovanka znalački objašnjava zbog čega gume valja pumpati azotom, kako su molekuli azota veći od molekula kiseonika, sporije istaču...

- Nikada nisam mislila da ću ovo raditi. Ali, život je čudo. Sada mi je ušlo pod kožu. Koliko god da je teško, posebno za ženu. Nekada uveče samo uspem da se istruširam i zbogom pameti. Ali, kad na kraju dana prebrojim novac, zadovoljna sam, govori majstorica.

Na zidovima radionice "Vasilije" svuda zalepljene poruke ispisane Jovankinom rukom. Na jednoj piše - "Pogrešno ste protumačili. Jaka žena nema mišiće. Ona ima mozak!"

U slučaju majstorice Jovanke, i nesalomivu volju i srce, dodali bismo.

RADIONICI IME PO UNUKU VASILIJU

VULKANIZERSKA radnja zove se "Vasilije", po Jovankinom unuku. Ovih dana očekuje da na svet dođe i drugo unuče, a onda će morati da balansira, ali sada između pneumatika i pelena. A na odmor će, kaže, ako stigne, i tek kad dozvole dužnosti vulkanizerke i bake.