KRAJEM juna 1966, na Brionskom plenumu CK SKJ, smenom Aleksandra Rankovića završila se prva faza Titove Jugoslavije. Čovek koji je gotovo trideset godina bio neprikosnovena ličnost partijskog i političkog života, optužen je za prisluškivanje "drugova iz državnog vrha, uključujući i druga Tita", a njegovo uklanjanje obavljeno je pod velom demokratizacije društva i eliminisanja konzervativnih i nacionalističkih elemenata koji ugrožavaju opstanak revolucije. Naravno, srpsko rukovodstvo okrenulo je Rankoviću leđa, ne shvatajući šta u tom trenutku znači njegova smena - da je on bio prepreka Titu, Kardelju, Bakariću i ostalim nacionalnim poglavicama da razgrade Jugoslaviju i stvore svoje suverene države.

- Ja koji sam sve prisluškivao, od Skupštine do spavaće sobe, poslednji sam saznao šta mi se sprema - zapisaće docnije Ranković.

Drug Marko, kako je bilo njegovo partijsko konspirativno ime, dostojanstveno je podnosio smenu i prokaženost. Nije hteo da se angažuje u bilo kom vidu, za njega je politički život posle Brionskog plenuma bio okončan. Posle svega, na izvestan način, osećao se poraženim i osramoćenim zbog vernosti Josipu Brozu Titu i života koji je posvetio partiji i komunističkoj ideologiji.

Njegova smrt 19. avgusta 1983. godine i slika sa sahrane na kojoj desetine hiljada ljudi, a mnogi kažu da je bilo i sto hiljada, uzvikuju ono što se prethodnih 15 godina nije smelo izgovoriti - "heroj Leka", postala je paradigma srpskog nezadovoljstva preuređenjem Jugoslavije, po Ustavu iz 1974. godine.

Ranković je, u više navrata, pričao o svom životnom i revolucionarnom putu istoričaru Venceslavu Glišiću i književniku Dobrici Ćosiću. U njihovim beležnicama ostali su zapisi njegovih iskaza, iz kojih prenosimo zanimljive i široj javnosti nepoznate fragmente.



O slobodnoj ljubavi

KADA sam postao sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju 1937, primetio sam da je u partiji, posebno na Univerzitetu, dosta maha zauzela "slobodna ljubav", i to pod uticajem ideja Vilhelma Rajha. Pitao sam Đilasa kako je došlo do toga da se u jednoj patrijarhalno-građanskoj sredini prihvate te ideje, koje je zastupala i Kolontajeva u Oktobarskoj revoluciji. Odgovorio je da su pomoću slobodne ljubavi uvlačili devojke u partiju. Obojica smo se založila da se ova pojava među članovima partije suzbije. Glavni propagator ovih ideja, student Paternoster, koji je istovremeno išao sa dve devojke, izvršio je samoubistvo pod nerazjašnjenim okolnostima.

Leka i Tito kada su bili "u ljubavi"


Kasnije, u toku Narodnooslobodilačke borbe, Đilas i ja bili smo začetnici ideje o primenjenoj etici, po kojoj su komunisti ljudi posebnog kova, sa asketskim moralom i spremnošću na žrtvovanje. Posebno se vodilo računa o odnosu između muškaraca i žena. Sa znanjem partije mogla se imati samo jedna, makar i nevenčana žena. Tako se ponašao i Tito, jer je sve vreme rata proveo sa Davorjankom Paunović, koja mu je istovremeno bila i sekretarica.

DRAŽA MIHAILOVIĆ I DRAGIŠA VASIĆ RANKOVIĆ je bio ubeđen da Tito nije likvidiran na pregovorima na Ravnoj gori samo zato što su Draža Mihailović i Dragiša Vasić mislili da je on ruski oficir. Dragiša Vasić, ispraćajući nas posle pregovora, uzeo me je podruku i rekao mi: "Ja ću ovde ostati dok budem uveren da ćemo se zajedno boriti. Ako u tome ne uspem, mene ovde neće biti." Mustafa Golubić, važan čovek NKVD, sarađivao je sa Dragišom Vasićem. Zato sam posle rata, kada god sam bio u prilici, pomagao Vasićevoj ženi i kćerki.

Kadinjača i ostavka

ODBRANA Kadinjače je Titova pogrešna odluka. Bez ikakvih obaveštenja i pravih razloga, osim da se pred Hadsonom, engleskim oficirom, istakne kao vojskovođa, poslao je bataljon sa Jerkovićem, da svi izginu. Učinio je to onda kada je sudbina Užica bila odlučena. Nemačka ofanziva nije mogla da se zaustavi. Evakuacija je već počela. Ja sam poslao Moravički bataljon sa Sofijanićem na čuke oko Užica, da štite izvlačenje iz grada. Odbrana Kadinjače je bila besmislena. Ali Kadinjača ima svoju poemu kao herojski čin, a kao partizanski Termopili postala je partizanski mit.

Na Zlatiboru, posle izvlačenja iz Užica, Tito je, demoralisan, izjavio: "Podnosim ostavku na dužnost vrhovnog komandanta. Ako se slažete, ja ću biti samo sekretar partije."

Ja sam na to rekao: "Mislim da nije vreme za ostavke. Ako treba, onda ćemo svi da podnesemo ostavke. Ali smatram da ima vremena za ostavke. Sada treba da spasavamo svoje odrede i da nastavimo povlačenje."

Đilas me je u tome podržao.

Pročitajte još: SUSRET SA ISTORIJOM: Kako su se razišli Koča Popović i Tito


Stvaranje Titovog kulta

U JESEN 1942, na sastanku pod bukvom, u nekoj planini, pored mene su bili prisutni Tito, Kardelj i Đilas. Tada je Đilas nastupio sa stavom: "Mi nedovoljno popularišemo Tita. Moramo da imamo vođu, čoveka za koga se vezuju mase. Vojskovođu. Sekretara Partije. Onako kako Rusi imaju Staljina." Otad smo počeli da stvaramo kult Tita. Posle je to uzelo stihijske razmere. Rato Dugonjić, sekretar CK SKOJ, predložio je da se dan njegovog rođenja slavi kao Dan mladosti i da mu za taj dan omladina Jugoslavije nosi štafetu sa čestitkama i pozdravima...


Veze sa Kominternom

VEZE sa Rusima bile su isključivo u Titovim rukama. Nikoga nije obaveštavao šta mu pišu i šta im on odgovara. Na sastancima Politbiroa, Tito je iz depeša koje je primao iz Moskve i Kominterne nama kazivao samo ono što je smatrao da treba. Niko od nas nikad nije video nijednu depešu. U ratu, za vreme marša, pre nego što bi legao da spava, Tito bi izuo čizmu, stavio depeše u nju i ponovo je obuo. Tako se obezbeđivao da mu ih neko ne ukrade. I posle rata on je sve depeše iz Moskve čuvao u čeličnim kasama - u Beogradu, na Brionima, u Splitu. Neke najvažnije je uvek nosio sa sobom. A mnoge su uništene. Mene je jako vređao taj odnos nepoverenja i jednom nisam izdržao: "Šta sam ja ovde? Kakva je moja odgovornost kada se od mene kriju depeše iz Moskve?"

"Ja sam generalni sekretar Partije. Moje je pravo da odlučujem o čemu tebe i vas treba da obaveštavam", odbrusio mi je Tito.

Đilas, Tito i Ranković


Brozove ratne depresije

TITO je u ratu imao i trenutke velike depresije i demoralisanosti. Zlatibor, Sutjeska, Drvar... Inače, on je brzo sagledavao situaciju, brzo donosio odluke, bio energičan u njihovom sprovođenju. A sujetan, samouveren, sve prigušuje sebi. On je uvek "glavni". Izrazit autokrata... Ono što je kompromitujuće - smrtne kazne, paljenja sela, sve što je gadno i rđavo, on ne potpisuje, već prepušta drugima. Uvek je imao svest o svojoj istorijskoj ulozi. Postupao je tako da bude pobednik, da je u pravu, da je pravedan i velikodušan... Most na Neretvi je greškom srušen, zbog obaveštenja Vlade Šegrta da nas goni 20.000 četnika. Kad je dobio to obaveštenje, Tito je naredio da se most digne u vazduh. Preko tog srušenog mosta jedva je prešla glavnina naše vojske...


Republičke granice

MENI je tada bilo svejedno da li su Ilok i Baranja u Hrvatskoj ili Srbiji. Sretenu Žujoviću nije bilo svejedno. Iz sadašnje perspektive, uviđam da nisam dobro video našu nacionalnu situaciju. Nisam tada sagledao nacionalističke namere Hrvata u razgraničenju sa Srbijom u Vojvodini i Sremu. Veselinov je psovao i vikao: "Vukovar je naš!" To je značilo sremski, vojvođanski. Meni je bilo svejedno čiji je Vukovar i u kojoj je republici. Sada shvatam koliko sam pogrešio.


Vila Zagorje u Zagrebu


Titov dvorac u Zagrebu

NISAM znao da Tito gradi dvorac u Zagrebu. Dobijam pisma iz Zagreba, žale se građani zbog prisilnog iseljavanja. Pitam Žeželja o čemu se radi. On mi kaže da je četrdeset porodica iseljeno da bi se zasadio veliki park oko dvorca. Štambuk mi se žali da se za taj dvorac, vilu "Zagorje", daje šest milijardi. Kažem mu: razgovaraj sa Stevom Krajačićem i Bakarićem, o tome nemam pojma i neću da znam. A posle pustili priču: Ranković zida Titu dvorac u Zagrebu...

Nekoliko godina pred moju likvidaciju, Titova centrala je proizvodila intrige protiv mene. Proturali su priče da se spremam da nasledim Tita i da svoje selo Draževac gradim kao Kumrovec. Ljudi mi dolaze, pričaju, čude se. Među nama se širi nezdrava atmosfera, podozrenje, spletkarenje... Zatrovani smo. Ja osećam: nešto se krupno sprema protiv mene, a nemoćan sam...


Brioni

MISLIM da je to bilo 1945. ili 1946. Pozove me Tito da posetimo Brione. Razgledali smo čitavo ostrvo. Kažem mu: "Ja bih, Stari, sve ovo vratio kako je bilo dok su ovde živeli grofovi. Neka dolaze turisti i gledaju." Tito ćuti i ne izjašnjava se. A kada smo se vratili u Beograd, on je, ne obaveštavajući me o tome, naredio da mu se na Brionima sagradi nova rezidencija. Tu je napravio i zoološki vrt, da se hvali pred stranim državnicima.