BUGARSKOG književnika, novinara i profesora Ganča Savova (89) ljubav prema srpskoj i jugoslovenskoj književnosti odvela je pravo u zatvor. Za režim Todora Živkova sedamdesetih godina hladnoratovskog vremena, druženje sa našim piscima i prevođenje, bili su sasvim dovoljan "razlog" da ga osude na 18 godina iza rešetaka. Kada je pušten i kada je dobio pasoš, otišao je da poseti Beograd.

Ovo je sažetak priče o Savovu, nekadašnjem studentu srpskog jezika i književnosti u Beogradu, prijatelju pisaca Desanke Maksimović, Mihaila Lalića, Vladimira Bulatovića Viba, prevodiocu brojnih dela sa našeg na bugarski jezik.

U razgovoru za "Novosti", priča o životu u zatvoru, uspomenama, naglašavajući da se nijedog trenutka nije pokajao.

- Znao sam da nisam kriv, jer je moja krivica bila jedino to što sam svesno radio na zbližavanju Bugara i Srba. Lažno su me optužili za špijunažu u korist Jugoslavije. Odležao sam oko 11 godina. Naši narodi su uvek bili bliski, nisu se svađali Bugari i Srbi, nego političari. Srbe sam poštovao još odmalena. Kad su mi posle zatvora dobacivali: "Zašto ne okreneš leđa Srbima?", odgovarao sam im: "Nisam bio u zatvoru zbog Srba, nego radi Srba!" - priča Savov, za "Novosti".

Kaže da je sebi više puta iza rešetaka postavljao pitanje kako izdržava. Seća se da je gledao kako osuđenici plaču, viču, čupaju kosu, a on je, posle presude - pobesneo i ogladneo.

SIN SAVA NA pitanje da li i njegova porodica gaji ljubav prema Srbiji, Savov kaže: - Dakako! Moj sin se zove Sava, a tako se zvao i moj otac. Njihovo ime je po Svetom Savi. Kao što je poznato, Sveti Sava je preminuo u Trnovu i sahranio ga je bugarski car Ivan Asen Drugi. I moj sin imendan slavi ne po bugarskom, već po srpskom kalendaru.

- Kasnije sam vratio snagu i odlučio da moram izdržati. Kao što vidite, izdržao sam. Posle pada komunističke vlasti bio sam rehabilitovan čak četiri puta, amnestiran, a neki bivši funkcioneri i krivci iz istrage su mi se izvinjavali. Dobio sam i potvrdu da - nisam osuđivan. Pravi sudski apsurd! - kaže Savov.

Kada je došlo vreme da traži pomilovanje, vlasti su zahtevale da podnese molbu u kojoj je "morao da posipa glavu pepelom i kaže da je kriv".

- Napisao sam nekoliko reči: "Tražim pomilovanje ukoliko odgovaram vašim kriterijumima." Naravno, ispao sam sa spiska za pomilovanje. Dobio sam ga kasnije.

Režim je počeo da slabi, Savov je izašao, dobio pasoš i došao u našu prestonicu kod svog najboljeg prijatelja, novinara i pisca Petra Stanišića.

- On je postao moj biograf. Njegova kuća je postala moj beogradski dom... Javio sam se odmah i porodicama Desanke Maksimović i Mihaila Lalića koji mi je pomagao finansijski još dok sam studirao.

Priča nam da period studiranja u Beogradu, pedesetih godina, pamti po uspostavljanju veza sa književnim životom Srba.

- Te godine su bile vredne za moj dalji naučni i stvaralački rad kad sam pisao istraživanja i studije, "Istoriju jugoslovenskih književnosti", prevodio... Poslednji put sam bio u Beogradu možda pre tri godine, dok sam pre češće dolazio. Nažalost, smeta mi putovanje, nisam baš najboljeg zdravlja.

Pročitajte još - ZAGRLjAJ POSLE SPORA: Prevaziđen nesporazum Beograda i Sofije

Nedavno mu je u Sofiji uručena nagrada za književnost "Srpske reči" - "Dragiša Kašiković". Preveo je mnoga dela - od Branislava Nušića do Dragana Velikića i Grozdane Olujić.

- Najpopularniji srpski pisac u Bugarskoj je Branislav Nušić, gotovo sve njegove komedije se igraju kod nas. Svaki prevod iz srpske književnosti se odmah prodaje! Gotovo da nema poznatog srpskog pisca koji nije preveden. Imam niz omiljenih srpskih pisaca: Miloš Crnjanski, Danilo Kiš, Ivan Ivanović, Aleksandar Čotrić...

Posebno pamti druženje sa Veljkom Petrovićem koji mu je dao "sve ono što je pisao 1912. i 1913. godine, za vreme balkanskih ratova, kao dopisnik novosadskog "Branika" u Bugarskoj:

- Zatekao sam se kod njega i uoči njegove smrti 1967. Upoznao sam Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Dušana Matića, Milovana Đilasa, Sinišu Paunovića, Jovana Hristića, Branka Ćopića, Radivoja Konstantinovića, Milovana Vitezovića...

Posle sećanja na stara vremena, priča nam da se dosta toga promenilo posle pada komunizma u zemljama, ali:

- To što su stvoreni uslovi za demokratski poredak nije garancija za društveni razvitak. Partijska nomenklatura je propala, ali su počeli da je zamenjuju profiteri, tajkuni, ljudi niskog morala kojima demokratija nije toliko potrebna. Ranije nismo imali mogućnosti da se suprotstavljamo vlasti i moćnicima, dok nam sada nedostaje snage za to. Sadašnje stanje možda najbolje opisuju moji aforizmi: "Kriza traži odricanje od suvišnog. Zato su se neki prvo odrekli demokratije" i "Najsiromašniji narodi proizvode najbogatije političare".

Naš sagovornik danas živi u Sofiji. Prima penziju. I "kompenzaciju" jer je nevin ležao u zatvoru. Veću od penzije. Novac, ističe, ne može da ispravi nepravdu, pogotovo kada zna da "njegov islednik, potpukovnik bivše Državne bezbednosti, koji ga je poslao u zatvor, dobija dva puta i više puta veću penziju od njega.

Izlazak iz zatvora Foto Privatna arhiva

AFORIZMI IZ ZATVORA

DOK je bio u zatvoru, Savov je u početku pravio nameštaj, a na kraju je bio bibliotekar. Pisao je na srpskom da ne bi zaboravio jezik:

- Pisao sam pesme i aforizme. Evo nekoliko: "Nemoj padati duhom gde god ti padne!", "Kod nas ljudi ne smeju da se smeju", "Otkad su mi zapušili usta, bolje čujem".

FUDBALER VIB

- MOJ prijatelj Vib tražio je način kako da dođe do mene. I jednom su ga preko veze uključili u neki fudbalski tim koji je igrao utakmicu u Staroj Zagori, gde sam bio u zatvoru. Pokušao je da me poseti, ali nije uspeo - priseća se Savov. - Dok sam bio u zatvoru, Desanka mi je stalno slala čestitke i poneki poklon preko moje porodice. Doznao sam da je slovenačko društvo književnika iz Ljubljane pokušalo da se založi za mene, ali uzalud.


DESANKIN "SIN"

- JEDNOM dok sam bio u gostima kod Desanke 1956. godine, došla je i grupa đaka. Jedna devojčica ju je upitala, pokazujući na mene: "A, je l' vaš sin piše?" Desanka je odgovorila: "Dabome, taj moj sin piše!"...