ŽIVOT špijuna je odvajkada intrigirao običnog čoveka. Tajnovitost, misterije, opasnost i opsena ljudi od kojih dobijaju poverljive informacije, sastavni su deo špijunskog posla. A to podrazumeva inteligenciju, lukavstvo, čvrstinu i mnoge druge veštine, pa zbog toga ne iznenađuje što ih običan narod vrlo često doživljava kao nadljude.

Stvarni život velikih špijuna zapravo je mnogo zanimljiviji od onih opisanih u romanima, filmovima ili televizijskim serijama. Njihove operacije zadivljuju više od legendi koje su o njima nastale, zapisao je jednom prilikom Robert Dž. Lampir, specijalni agent FBI.

Živeći u dubokoj senci, vodeći dvostruke ili trostruke živote, oni su vrlo često, hladnokrvno i nepokolebljivo, poverljivim informacijama do kojih su dolazili, menjali postojeći balans vojne, političke ili ekonomske moći, u vremenima u kojima su živeli.

Motivi za ovu vrstu životne klackalice su mnogostruki. Od dubokih patriotskih osećaja, komplikovanih porodičnih i životnih okolnosti i ucena, pa do pohlepnosti i privlačnosti zveketa novca.

Naravno da ni Srbi nikada nisu bili ravnodušni prema takvim izazovima. Listajući požutele stranice arhiva, ili mnogobrojnih knjiga objavljenih na ovu temu, otkrićemo tuce naših ljudi koji su život stavljali na kocku ne bi li došli do neke informacije koja bi mogla da pomogne njihovoj zemlji. Ti poduhvati se često ubrajaju u najveće svetske špijunske operacije. Međutim, bilo je i onih koji su zbog pregršt para izdavali svoju domovinu i nudili i najtajnije podatke službama drugih država, a najčešće onim koje su bile otvoreno neprijateljski raspoložene prema Srbiji.

OD IZBIJANjA Prvog ustanka i početka formiranja moderne države, Srbija je bila na udaru pojedinih evropskih zemalja. U tome je, naravno, prednjačio sveznajući policijski i obaveštajni aparat Austrije, koji je još od 1805. godine bio upućen u gotovo sve značajnije tajne u Srbiji. U bečkim arhivima sačuvana su dokumenta koja kazuju da je jedan od prvih "informatora" Beča bio Jovan Savić, u našoj istoriji poznatiji kao Ivan Jugović, koji je kao sekretar Karađorđevog sovjeta, svake večeri, preko jednog alasa, dostavljao svoje izveštaje u Zemun, tamošnjem austrijskom komandantu, a ovaj ih je prosleđivao generalu Simbšenu u Petrovaradin.

Pročitajte još: SUSRET SA ISTORIJOM: Srbija krvarila da bi svi Srbi živeli u jednoj državi Jugoslaviji

Jovan Savić, ili Ivan Jugović, zauzimao je važne položaje u ustaničko vreme. Bio je jedan od najuglednijih ljudi svoga doba, profesor na Visokoj školi i jedan od šest ministara u Karađorđevoj vladi. Rodio se oko 1733. godine u uglednoj svešteničkoj porodici Savić u Somboru. Nije uspeo da se zakaluđeri u jednom od fruškogorskih manastira, pa u Ugarskoj završava prava. Radio je kao profesor u Sremskim Karlovcima, a potom kao sekretar vladike u Vršcu. U Srbiju dolazi 1805. Kao obrazovanom čoveku i poznavaocu više stranih jezika, nije mu bilo teško da ostvari zavidnu karijeru.

Konstantin Dumba, austrougarski poslanik

Aleksa Ivić, profesor istorije prava, 1929. godine je u bečkom državnom arhivu pronašao dokaze da je Ivan Jugović bio zavrbovan od Austrijanaca i da je osposobljen za korišćenje šifrarnika. Među dokumentima, bile su i priznanice na pristojne sume koje su isplaćivane Subotiću, odnosno Jugoviću.

U maju 1813, kada je osetio da će biti otkriven, beži u Zemun. Iste godine umire u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Neki istoričari su dovodili u sumnju njegov špijunski rad. Vladimir Ćorović u "Istoriji srpskog naroda" piše da je Jugović bio darovit i učen, ali da nije bio moralno čist čovek. Povodom dvestogodišnjice Velike škole, objavljena je monografija "Jovan Savić - Ivan Jugović", u kojoj je predstavljen kao ličnost bez mrlje.

UKAZOM kneza Mihaila 1861. godine, osnovan je Pres-biro Ministarstva spoljnih poslova. Prvih godina zvao se Preski biro. Prvi šef ovog biroa bio je Matija Ban, do 1880. godine, i, po svemu sudeći, jedini čelnik ove službe koji nije bio istovremeno i austrijski agent. Jedan od čelnika biroa bio je i Todor Stefanović Vilovski, koji je rođen 1854, a umro 1920. godine. Pre dolaska u Srbiju 1881. uređivao je "Srbadiju" i "Srpsku zoru". Bio je poslanik i sekretar Srpskog narodno-crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima. Po dolasku u Beograd, postao je najpre sekretar Ministarstva spoljnih poslova, a zatim šef Pres-biroa. Za vreme Srpsko-bugarskog rata 1885. bio je i sekretar kralja Milana.

Vilovski je Beču dojavljivao sve ono što je uspevao da sazna.

Istoričar Vasa Kazamirović je u austrijskim arhivima pronašao podatak da je Vilovski bio taj koji je Ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske 1883. godine dostavio i prepis Načertanija Ilije Garašanina, koje bečke službe do tada nisu registrovale. Špijunska aktivnost Vilovskog je vrlo intenzivna u vreme aneksione krize 1908, a zatim tokom Prvog svetskog rata. Septembra 1912, ponovo dolazi u Srbiju i po drugi put postaje šef Pres-biroa, ali ga ovog puta Pašić koristi i "namešta" mu informacije, one koje je on hteo da stignu u Beč. I poslednji šef Biroa iz vremena Obrenovića, Branko Petrović Šandor, takođe je radio za Ministarstvo spoljnih poslova u Beču. Njegovo šifrovano ime bilo je Mali Branko. Posle prevrata 1903, iz straha beži u Austrougarsku.

DOLASKOM Karađorđevića na presto, nažalost, u Srbiji se ništa ne menja. Dostavljača, informatora, uhoda, doušnika, potkazivača i špijuna uvek je bilo. Moćni, sveznajući, bečki obaveštajni aparat pronalazi pravog čoveka na pravom mestu. Ovoga puta to je bio Živojin Balugdžić, lični sekretar kralja Petra Prvog Karađorđevića i, gle čuda, prvi čovek Pres-biroa. Kralj Petar imao je u Balugdžića neograničeno poverenje, i pre dolaska i po dolasku na presto Srbije. On je po nalogu kralja obavljao najpoverljivije misije. Sve najznačajnije tajne informacije sa Dvora i iz srpske vlade stizale su direktno na sto ministra spoljnih poslova Austrougarske. Koliko su ta obaveštenja za vladu u Beču bila značajna, svedoči izveštaj otpravnika poslova Leventala od 13. juna 1906. godine upućen ministru spoljnih poslova u Beč.

- Kako bi Vašoj blagorodnosti smelo da bude poznato, gospodin Pašić je naimenovao g. Balugdžića za prvog sekretara poslanstva u Carigradu i on bi trebalo da tamo otputuje tokom sledećih mesec dana... Ja sam usled toga prinuđen da se postaram za druge izvore informacija, pri čemu od g. Dumbe (poslanik u Beogradu) svojevremeno predloženi Nikola Petrović, koji je sasvim ispao iz političkog života, ne bi za to uopšte došao u obzir. Momentalno mi se čini da bi jedan od sledećih časnih ljudi koji su se nedavno vratili u Beograd mogao doći u obzir: bivši dvorski novinar kralja Aleksandra Obrenovića, Pera Todorović, koji je sada primljen u staroradikalsku partiju i priključen njenom organu Samoupravi - ili raniji šef srpskog Pres-biroa Šandor (Branko) Petrović, koji navodno sada ponovo treba da tu dužnost preuzme. Da li bi se cela stvar uopšte mogla realizovati, i u okviru momentalno odobrenih troškova za obezbeđenje informacija, ili će možda biti nužna dodatna sredstva, tek će se videti. Za ovaj čas slobodan sam da zamolim da mi se javi da li je neka od pomenutih ličnosti možda već stajala u vezi sa Informacionim biroom - zapisao je Levental.

JOŠ jedan strogo poverljiv izveštaj austrougarskog poslanika iz Beograda svedoči o doslednom prosleđivanju informacija o događanjima u Srbiji. Ovog puta na tapetu je prestolonaslednik Đorđe Karađorđević:

Nikola Pašić

- Što se tiče prestolonaslednika, gospodin Balugdžić kaže da njegovo ponašanje u poslednje vreme zadaje ponovo mnogo brige kraljevskoj porodici. Nijedan sluga, nijedan ađutant ne može da izdrži kod njega, jer ih on na najbrutalniji i neuračunljiv način psuje i atakuje. U Dvoru je on nedavno posle doručka napao svog brata Aleksandra i hteo da ga - udavi. On Aleksandra goni sa osobitom mržnjom, optužujući ga da nastoji da se dočepa prestola i da je plaćenik Austrije.

I Srpsko poslanstvo iz Londona upozorilo je Pašića da Balugdžić radi za Austrijance. U poverljivom obaveštenju od 8. maja 1913. godine, upozoravaju da je Balugdžić o planovima i namerama albanskog prvaka Biba Dode, koji su se ticali saradnje sa Srbijom, a koje je saznao od Berović-paše, prvo obavestio Beč, a potom Beograd. Kako bi naš narod rekao, vuk dlaku menja, a ćud nikako.

LUKAV PAŠIĆEV POTEZ

ODLAZAK Balugdžića za Carigrad bio je posledica njegovog podužeg sukoba sa Nikolom Pašićem. Lukavi Baja će iskoristiti jednu njegovu nesmotrenost kada je obelodanio tajni razgovor između kralja Petra i bugarskog kneza Ferdinanda na železničkoj stanici u Beogradu. Pašić ga je primorao da podnese ostavku na položaj šefa Pres-biroa i poslao u diplomatiju.