Priče iz Vojvodine: Crna, majska, feketićka višnja

KADA je onomad jedan Feketićanin išao u Nemačku da poseti vremešnu Nemicu koja je zajedno sa drugim mnogobrojnim podunavskim Švabama posle Drugog svetskog rata morala da napusti svoj dom, pitao je staricu šta želi da joj ponese.

- Šaku feketićkih višanja, da ih bar još jedared okusim - odgovorila je bez dvoumljenja.

Ukus višanja vratio je staricu u rodni kraj, a njene potomke uverio u priču koju im je decenijama sa setom prepričavala - o mladosti provedenoj ispod drveta prepunog slatkog, krupnog voća koje nigde na svetu više ne rađa. Osim u Feketiću.

PROČITAJTE JOŠ: PRIČE IZ VOJVODINE: Vrcao med i - znanje

A višnja je u Feketiću stara gotovo koliko i selo. Posle razaranja u srednjovekovnim ratovima, naselje pored rečice Krivaje, na južnim padinama Telečke visoravni, u srcu Bačke, obnovljeno je 1785. godine. Odlukom austrougarske carice Marije Terezije, selo naseljavaju Nemci iz okoline Rajne i Mađari poreklom iz Kunheđeša. Preci današnjih Feketićana doneli su sa sobom ljubav prema uzgajanju voća i vinove loze. Odmah po doseljavanju, narod je zatražio od Mađarske komore da im dozvoli podizanje vinograda, a između sadnica loze sadili su višnje.

- Još smo daleko od vrenja višnje, iako se to praktikuje u mnogim oblastima Švajcarske i Nemačke, a uz to donosi i prilično dobru zaradu. Mađarski muškarac ne pije rakiju, ali ako već odlučite da je popijete, onda bar pokušajte da napravite nešto dobro za sebe - popijte rakiju od višanja - zapisano je u analima sela još 1858. godine.

Stari pričaju da su specifičnu vrstu višnje u Bačku doneli austrougarski vojnici, i to iz Bosne i Hercegovine. Oduševljeni njenim ukusom, vojnici su doneli sadnice i zasadili ih. Blagorodno tlo, bogato gvožđem i magnezijumom, pomoglo je da višnja tu nađe svoj novi dom. Zanimljivo je i da nije kalemljena, već je sađena i razmnožavana iz korenovih izdanaka.

Žolt Hokai ponosan na svoj voćnjak / Foto J. L.

Uvidevši da se na ovom zemljištu višnja brzo razvija i daje plod odličnog kvaliteta, vinogradari su sadnjom korenovih izdanaka od najboljih stabala počeli da šire zasade višanja i dali joj ime majska crna višnja. Malo-pomalo, zasadi višnje su se širili, i danas gotovo da nema nijedne od oko 2.000 kuća ispred koje ne raste bar jedno drvo.

- Višnja, a kao trešnja - rekao nam je pre nekoliko godina u nekoliko reči karakteristiku svojih crvenih plodova Janoš Sakač, koga smo zatekli ispred avlije sa punim cegerom tek ubranih višanja.

PROČITAJTE JOŠ: Priče iz Vojvodine: Pustolovine bačkog Kazanove

A kakva bi bila feketićka višnja nego crna (fekete na mađarskom znači crno). Na peteljci nema list, i po tome se već na prvi pogled prepozna. Ali je i sočna i slatka, nije kiselkasta.

- Sadrži 20 odsto suve materije, svega osam odsto čini koštica, ima izuzetno visok sastav antioksidanasa, za 10 odsto više nego što je uobičajeno, a uz to je i otporna na štetočine i bolesti, te joj nije potrebna hemijska zaštita - objašnjava Žolt Horkai, najveći proizvođač višanja u selu, koji sa porodicom uzgaja oko 500 stabala, starih od dve do 15 godina.

Janoš Sakač

Bilo da je sveža ili u kompotu, likeru, rakiji ili vinu, feketićka višnja je i ovog proleća u mnogim domovima. Ali i u uspomenama, pretočenim u pesmu:

"I biće opet ljubavi, al' nijedna kao naša,

Prolaziće opet svatovi, kraj dudova krajputaša.

Procvetaće feketićke višnje, gde sam nekada tebi ljubav dao

Al' prećutaće feketićke višnje ko mi te je ukrao."

„PRIMA“ SE NIJE BAŠ PRIMILA

ONO što se narodski zove feketićka višnja, struka je 2013. godine nazvala prima, te je tako ova vrsta postala i zvanično priznata sorta voća. „Prima“ se, međutim, nije baš primila...