POBEDI Karađorđevih ustanika na Kukutnici, planini između Ivanjice i Arilja, 1809. godine, zaustavljanju turskog prodora u dolinu Morave i vraćanju roblja i plena, doprineli su hrabrost vojske, veština i lukavstvo starešina, ali i podrška golorukog naroda u zbegu, kome je džebana bilo kamenje, pa je iz "iz krša udarao stenama".

Posle oslobođenja Stare Raške, u Prvom srpskom ustanku vožd Karađorđe je obustavio ofanzivu i naredio povlačenje vojske na nove položaje, jer je, čuvši za srpsku neslogu na Deligradu, pohitao da vida rane "jada na Moravi". Srpskom vojskom u odbrani Starog Vlaha od ordije Sulejman-paše Skopljaka, koja je u julu 1809. godine nadirala preko visova Javora i Zlatibora, komandovao je vojvoda Miloš Obrenović sa nekoliko narodnih vođa.

O boju "na lomnu Vlahu Starom i visokom brdu Kukutnici", narodu za pamćenje i u amanet ostale su dve pesme o vojevanju za slobodu, koje je Vuk Karadžić u Beču 1862. godine objavio u četvrtoj knjizi Srpskih narodnih pjesma.

EPSKI pevač kazuje da je u času dok dopire miris paljevine iz sela oko Uvca, a kolone izbeglica traže zaštitu, Miloš Obrenović "sa hiljadu druga" pribegao lukavstvu pred nadmoćnom ordijom. Napred je isturio konjanike Mutapa vojvode, koji "ljuto biju, a natrag uzmiču, na zasedu namamljuju Turke". U busiji su ih dočekali "oganj iz pušaka i rika dva topa malena, a iz gore ispanuo Petronije Šišo sa hajducima". U tom času, "sa kršne Kukutnice poletelo je stenje i kamenje". I ratna sreća je bila na strani branilaca ognjišta i zbegova, jer je "Kukutnicu magla pritisnula", pa narodni pevač podseća: "Zabun uđe u prednje buljuke, mnogi Turci ovde izgiboše, a mnoge ih hati pogaziše..."


Oskudni su istorijski izvori, pa tako istraživač prošlosti zapadne Srbije Života Marković jedino pominje svedočenje savremenika događaja Nićifora Ninkovića, kasnijeg Miloševog berberina, da je Miloš načinio zasedu na brdu od kamena i zaseo svoju vojsku.

Priređivači Sreten Karaklajić i Milošević


- U borbi koja se otvorila u podnožju brda Kukutnice, po selima Čepovu i Bjeluši, srpskoj vojsci je pomogao deo branitelja sa položaja, od kojih su mnogi zbog oskudice bili nenaoružani, pa i žene, otiskujući teško kamenje s brda na neprijatelja. Narodna pesma veli da su Turci u borbi koja je trajala "polovinu dana" strašno potučeni i da su umakli u Sjenicu, a ranjen je i Skopljak-paša.

Pročitajte još: Sećanje na Karađorđa

- Iako lokalnog karaktera, boj koji se zbio na Kukutnici pred Petrovdan zanimljiv je iz dva razloga: prvi put je u ratni sukob uključio nenaoružane žene iz zbega i, što je veoma bitno, odigrao je značajnu ulogu u daljem toku ratovanja na jugozapadnom delu srpske granice - ističe Lela Pavlović, istoričar iz Čačka, recenzent knjige "Spomen boja na Kukutnici 1809. godine".


Vladika Janja

OVU knjigu su, povodom 210 godina od boja, priredili Sreten M. Karaklajić iz Čačka i Milan R. Milošević iz Beograda, rodom iz obližnjeg ivanjičkog sela Šarenik, koji brojnim svedočanstva nastoje da neguju sećanja i obnavljaju pamćenje o precima. Zbornik radova biće promovisan u Katićima, na Vidovdan, kada je zakazana i svetkovina kod spomenika na planini, podignutog pre deset godina.

- Sakupili smo pisane tragove, doneli biografije ustaničkih junaka i znamenitih narodnih starešina i sve što je objavljeno poslednjih godina. Knjiga je naš doprinos u borbi protiv zaborava, a za moto smo uzeli drevnu egipatsku misao: da je knjiga vrednija od svih spomenika i od svih grobnica, jer ona sama gradi spomenike u srcu onoga koji je čita - kaže Sreten M. Karaklajić, inicijator podizanja belega i jedan od priređivača i izdavača knjige i niza akcija da potomstvu budu bliži međaši zavičaja.

VLADIKA JANjA EPSKI PEVAČ I GUSLAR

VLADIKA Janja, Janićije Nešković (1804-1873), rodom iz Milandže podno Javora, prema tvrdnjama više istraživača, autor je deseteračkih stihova o Kukutnici. I sam Vuk Karadžić "u kraćem računu o pjesmama" kaže da mu je pesmu "Spomen od boja na Kukutnici" poslao Janićije Nešković, vladika užički. Vladan Nedić je pisao da je pesmu sastavio sam vladika Janićije, koji je po svedočanstvu savremenika bio guslar, "poslednji jepiskop koji je uzimao gusle i gudalo".