NATO ga ubio na kućnom pragu pred očima supruge i ćerki

Samo nekoliko sati pre nego što će zlokobni avioni agresorske Alijanse, posle 78 dana, prestati da bombama zasipaju našu zemlju, na kućnom pragu, u Sedmoj ulici u novosadskom naselju Šangaj, tik uz rafineriju, poginuo je Milan Bajić (37). On je poslednja žrtva vazdušnog rata. Geleri tepih-bombi rasutih u noći između 7. i 8. juna 1999. godine, u jednom od najžešćih napada na rafinerijska postrojenja, Milana su pogodili pred očima supruge Jasmine i ćerki, tada jedanaestogodišnje Milanke i dve godine mlađe Anđelke, i zauvek ih zavili u crno.

Pročitajte još: Sećanje na heroja Ljubišu Veličkovića

Ni danas, dve decenije od bombardovanja, kada su ostale bez glave porodice i krova nad glavom, sećanje na, za njih, najcrnju noć nije izbledelo. Ne mogu da zaborave. Kao da je juče bilo!

- Nekoliko sekundi pre nego što je nastradao, bio je u dvorištu, pričao sa komšijom - još se živo seća Jasmina poslednjih trenutaka Milanovog života. - Rafineriju su zasipali tepih-bombama, bilo je strašno... Ja sam u sobi bila sa ćerkama. Pošao je u kuću da proveri da li smo dobro, a mi smo krenule prema vratima. U tom trenutku su ga pogodili geleri. Naše devojčice i ja smo ga dozivale, pokušale da ga podignemo sa kućnog praga... Prizor je bio zastrašujući.

Pročitajte još: Udarili podmuklo kad je bilo najviše naroda

Jasmina i njene ćerke ni danas ne mogu da se oporave od najveće životne tragedije. I dalje su pod stresom i nerado pričaju o tome. A porodične fotografije čuvaju kao najsvetije relikvije.

Milan je, kazuje nam Jasmina, bio vredan i dobar čovek, spreman da svakom pomogne, poštovan radnik u "Novkabelu", gde je i te ratne 1999. svakodnevno odlazio na posao, često i peške.

Foto Lj. P. Jasmina Bajić

- Njegove kolege su nam uzvratile velikodušno, brzo su se organizovale i pomogle tako što su na zgarištu izgradile novu kuću - zahvalna je Jasmina Milanovim kolegama. - Druge pomoći nije bilo, ali je, iskreno, nisam ni očekivala, jer za civilne žrtve rata nije bilo mnogo razumevanja. Mnogo toga nam je prve godine posle bombardovanja obećavano, ali ništa nije ispunjeno.

Za sve je, kaže, morala sama da se bori i da ćerke iškoluje i izvede na pravi put. I pored nedaća koje su je snašle, zadovoljna je što je dobila posao spremačice. Starija ćerka se udala i od nje ima petogodišnjeg unuka, koji joj daje snagu da i dalje ide napred. Mlađa je završila fakultet, ali posla u struci nema, pa radi u jednoj prodavnici.

BEZ SPOMEN-PLOČE

ODMAH po prestanku NATO agresije, seća se Jasmina, govorilo se da će u Šangaju, u centru naselja, biti postavljena spomen-ploča u znak sećanja na žrtvu bombardovanja, ali ni od toga ništa nije bilo. Jedino su, dodaje, mladi socijalisti, na godišnjicu Milanove pogibije, 2000. položili cveće, a sada pokojni Boško Perošević, nekadašnji predsednik Izvršnog veća Vojvodine, neposredno pre nego što će biti ubijen, poklonio im je televizor.

- Mom Milanu sam sama podigla spomenik, koji ćemo, kao i svakog 8. juna, ćerke i ja i rodbina i prijatelji posetiti danas i odneti cveće i upaliti sveće - kaže Jasmina.

POVREĐENO DEVETORO

U noći kada je nastradao Milan Bajić, njegovih devetoro sugrađana je bilo lakše i teže povređeno. Tada je bilo teško oštećeno šest kuća, a najmanje tridesetak se moralo popraviti.