STICAJEM raznih okolnosti - političkih, dinastičkih, ideoloških, međunarodnih - gotovo ceo jedan vek mladom naraštaju u Srbiji su servirane istine o nama koje su odgovarale određenom vremenu i određenom sistemu vrednosti. Ispravno prevrednovanje pojedinih istorijskih događaja zapravo je zalog i za ispravne ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije, u veku koji je za nama. Vreme u kome živimo i u kome, na svetskom nivou, dominiraju krize - ekonomska, moralna, kriza sistema vrednosti - zahteva od nas da ne ponavljamo greške koje su činjene na vododelnicama 20. stoleća, da opet ne budemo ponavljači iz istorije, na koju smo, uzgred budi rečeno, preponosni. Odgovornost za takav pristup nije samo na istoričarima-istraživačima prošlosti, već na svim društvenim pregaocima.

Čitaoci "Novosti" već nekoliko nedelja u prilici su da prate kakvu je sudbinu doživela ekranizacija romana Milovana Vitezovića "Čarape kralja Petra", najpre kao film, a potom kao TV serija pod naslovom "Kralj Petar Prvi".

- Retko se, skoro nikad, i u svetu može desiti da se jedan pisac sasvim složi sa negativnim kritikama onoga što je, pod njegovim potpisima, stiglo pred najširu javnost - bio je prisiljen da se oglasi Vitezović. - Serija koja se emituje dosta je tmurna i mrgodna u izmišljenim zaverama, pa i slikama uvredljivim za sam narod, pogotovo što se nisu dogodile. Izgleda da je opšta istorijska radost namerno zaboravljana.

Pročitajte još - Kralj Petar Prvi Karađorđević nam doneo slobodu i pobedu

MOŽDA je ovo i naša prilika za susret sa ovim istorijskim zbivanjima, koja će nesumnjivo odrediti put Srbije u prošlom veku. Prethodna dinastija vladala je pola veka, a nestala je u toku jedne noći. Kako govore istorijske činjenice, pad Obrenovića izazvali su oni sami, naročito kralj Aleksandar, svojom nepopularnom ženidbom sa Dragom Mašin, nasrtajima na stečene građanske slobode i obračunima sa političkim strankama. Prevrat 1903. godine, kako to paradoksalno zvuči, izveli su razočarani obrenovićevci. Među njima nije bilo karađorđevićevaca.

Dolazak Petra i njegove porodice u Beograd narod je dočekao sa oduševljenjem, videći u njima oličenje vekovne borbe za svoju slobodu. Novi kralj je prihvaćen sa poštovanjem koje je počivalo na tradicionalnoj slavi njegovog dede vožda Karađorđa, ali i na slavi njegovog unuka ostvarenoj u oslobodilačkoj misiji u bosanskom ustanku u kome je učestvovao kao Petar Mrkonjić. Pratila ga je i legenda da je bio među najboljim pitomcima čuvene francuske vojne akademije San Sir, odnosno imidž neustrašivog borca u francuskoj vojsci, u Francusko-pruskom ratu.

Miropomazanje u Žiči

Prvi susret sa narodnim predstavnicima u Skupštini prošao je u takvom raspoloženju. Poslanike je novi kralj pozdravio:

- Pomoz bog, braćo!

- Bog ti pomogao, gospodaru - odgovoreno mu je.

Posle kraljeve zakletve na Ustavu, podeljena je njegova proklamacija: "Ja hoću da budem istiniti ustavni kralj Srbije. Ustav i sve ustavne garantije za slobodu i prava narodna, te osnove pravilnog i sretnog razvitka i napretka narodnog i državnog života, za mene su svetinje, koje ću vazda najbrižljivije poštovati i čuvati." Tekst proklamacije je primljen sa istom euforijom kao i vest da Karađorđevići dolaze na presto.

Jovan Avakumović

U JESEN 1904. godine upriličena je parada sa krunisanjem i miropomazanjem. Sama ideja o krunisanju donela je i raskol u Vladi. Prvi Petrov predsednik Vlade Jovan Avakumović žestoko se suprotstavio toj nameri. U memoarima, koji se nalaze u arhivu SANU, Avakumović piše da je savetovao kralja da od toga odustane "jer time neće uvećati svoj prestiž, a napraviće ogroman trošak i onako siromašnoj Srbiji". U znak protesta predsednik Vlade Avakumović nije prisustvovao tom činu. Bojkotu su se pridružili i gotovo svi evropski dvorovi.

Ni prva godišnjica dolaska na presto Petra Karađorđevića nije prošla bez trzavica. Odbor viđenih građana predložio je kralju da se u njegovu čast priredi banket za 500 najuglednijih građana prestonice. Ali on taj predlog nije prihvatio. Umesto toga, u Sabornoj crkvi je održano molestvije, a zatim je obrazovana povorka od opštine do dvora...

Koliko je Petar bio dosledan zakletvi da će biti ustavni kralj Srbije, najbolje ilustruje potpuna sloboda šatampe. Povodom krunisanja pojedine novine su tvrdile da je to "hir i sujeta jednog Karađorđevića". Otvoreno se pisalo o prvim nezadovoljstvima vezanim za novog monarha. U tome je prednjačila "Pravda", njeni novinari i urednici nisu krili svoje razočaranje izgledom krunisane glave. "Masa je izlazila da vidi novog kralja i očekivala da vidi čoveka i naočitijeg i boljeg - boljeg po njenom shvatanju od pređašnjih kraljeva. Očekivala je čoveka koji će zadiviti sve, zadobiti sve i zadovoljiti u svakom pogledu svačija očekivanja, a pred nju je izlazio skroman starčić, kakvog niko nije očekivao, koga niko nikad nije video, koji nije nikog poznavao, a koji je, stojeći pred njima, čitao neke cedulje mesto da drži improvizovani govor koji bi je (tu masu) oduševio..."

"Pravda" je bez ustručavanja pisala da je Petar stigao u Beograd "gladan i žedan", praćen "povorkom izgladnelih rođaka, još dok se zemlja pušila od kraljevske krvi..."

ZARAD istorijske istine, i generacije koja je prisiljena da saznanja "prima" iz aktuelne "tmurne i mrgodne" TV serije, valjalo bi napomenuti i nekoliko detalja vezanih za Majski prevrat 1903. godine, koji nije prošao bez učešća Petra Karađorđevića. Spomenuti Avakumovićevi memoari otkrivaju da je zavera protiv poslednjeg Obrenovića bila skovana mnogo ranije nego što je grupa mlađih oficira na čelu sa Apisom odlučila da likvidira suverena. Duša zavere bio je Đorđe Genčić, ministar unutrašnjih dela u vladi dr Vladana Đorđevića. Uz Genčića, članovi glavnog zavereničkog odbora bili su general Jovan Atanacković, pukovnik Aleksandar Mašin, Petar Mišić, Leonid Solarević, Damjan Popović i Đoka Mihajlović, sve stariji oficiri.

Đorđe Genčić od jeseni 1902. godine sve češće putuje u inostranstvo. Početkom oktobra te godine, kao zvanični predstavnik zaverenika, u Beču se sastaje sa opunomoćnikom Petra Karađorđevića, Jašom Nenadovićem, i sa predstavnicima austrougarske vlade. Zajednički sastanak predstavnika zaverenika, kralja Petra i austrougarske vlade nije bilo neko iznenađenje. Jaša Nenadović, inače najodaniji Petrov čovek iz vremena emigracije, sin njegove bliske rođake Caje, udovice konjičkog kapetana Mladena Nenadovića, neposrednog potomka čuvenih Nedovića, streljanog 1868. zbog saučesništva u ubistvu kneza Mihaila Obrenovića, godinu ranije bio je u Beču po nalogu Petra Karađorđevića, da bi stupio u kontakt sa austrougarskom vladom. Tom prilikom doneo je posebno ovlašćenje budućeg suverena Srbije, napisano 28. novembra 1901. na francuskom jeziku.

Svečani čin u Sabornoj crkvi

POSEBNU pažnju privlači još jedan detalj iz perioda pre stupanja na presto Petra Karađorđevića, koji je kod nas gotovo nepoznat. U Državnom arhivu u Beču postoji jedan vrlo značajan dokument, strogo poverljiv izveštaj Konstantina Dumbe, austrougarskog poslanika u Beogradu, koji je otkrio Vasa Kazmirović.

Čovek od Petrovog ogromnog poverenja, pored Jaše Nenadovića, bio je Živojin Bulagdžić, koji će posle 1903. biti kraljev lični sekretar, potom maršal dvora i diplomata od karijere. On će, nekoliko godina pre smene na prestolu, u Petrovo ime voditi pregovore sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem o ustupanju prestola uz novčano obeštećenje. Otpravnik poslova austrougarskog poslanstva, kako se navodi u izveštaju, čuo je iz usta jednog bivšeg člana srpske vlade da je kralj Aleksandar Obrenović primio od Petra Karađorđevića pismo sa ponudom da napusti presto uz odštetu od šest miliona (zlatnih francuskih franaka), i da je kralj Aleksandar tom prilikom rekao da se ne može kompromitovati odgovarajući pismeno na ponudu Karađorđevića.

Ovaj dokument, međutim, ne otkriva ko je stajao iza ove milionske ponude, inače prezaduženog budućeg suverena. Iz toga je sasvim logično pitanje ko je stajao iza fantastične sume novca za ono vreme. U svakom slučaju, učešće budućeg kralja u zaveri bilo je mnogo značajnije nego što su dosadašnja tumačenja Majskog prevrata to otkrivala.


BRKOVI MU DAVALI RATNIČKI IZGLED

ZANIMLjIVO je šta su o Petru Karađorđeviću iz tog vremena beležili stranci. Konstantin Dumba, poslanik iz Beča, u svojim memoarima piše da je kralj "niskog rasta, neobično mršav, ali vrlo živahan, sa izvesnim dostojanstvom i uglađenošću. Njegovi dugi brkovi davali su mu ratnički izgled". Dumba dalje navodi da je kralj Petar bio hrabar, da je tu hrabrost pokazivao onda kad je bez ikakve zaštite, bez pratnje, zalazio među narod. "Ja sam se toj njegovoj neustrašivosti", veli Dumba, "divio u najvećoj meri".