Šansonom protiv raspojasanosti kiča

PROPAST jednog naroda počinje kada ga svakodnevno hrane lošim ukusom. To tvrdi Vladislav Vlada Kanić, kantautor iz Zemuna, tvorac tri knjige poezije, tri albuma, čuvene "narodne" pesme "Ima jedan kućerak u Sremu..." i, ujedno, beskompromisni borac za negovanje baštine, kako ističe, upravo protiv današnjih pevača i pevačica turbo-folka i muzike "koju narod hoće".

- Pa nije valjda da svi mi hoćemo to zavijanje zurla i talambasa koje prate umobolni tekstovi, sa goropadnim arlaukanjem? Pa ne kaže li se da reč može da ubije? Jer, to što se danas peva i nije muzika. Pojeli su muziku pa... podriguju - kategoričan je i oštro kritičan Kanić.

Pročitajte još: Al Banove šansone uplašile vlast u Kijevu

On je, kao jedan od vidova borbe protiv kiča, izdao i album autorskih šansona, "U Nigdini" (PGP/RTS), uz podršku legendarnog benda "Apsolutno romantično" za, kako naglašava, uspomenu na sve naše velike šansonjere koji, nažalost, više nisu među nama. Tekstove za taj album pisao je dve godine.

- To je pokušaj da uđemo u jedan novi, bolji i čistiji svet, u kome čednost šansone, kao muzičkog izraza, još odoleva poplavi jeftine raspojasanosti kiča i lošeg ukusa.

KANIĆ je rođen i odrastao u Zemunu, karijeru je započeo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Nastupao je na subotičkom Omladinskom festivalu, kao i na "Beogradskom proleću", pisao je tekstove i melodije za "Elipse", Zvonka Bogdana, Kemala Montena, Merimu Njegomir...

- Kao muzičar, otišao sam sa orkestrom u Skandinaviju, u Norvešku, gde smo nastupali po klubovima, i sudbina je odredila da ostanem tamo. Zaljubio sam se i oženio, dobio troje dece, pa se manuo boemskog života, zaposlio se kao građevinski inženjer, gradio zgrade, mostove, naftne platforme... Karijeru profesionalnog muzičara prekinuo sam 1974. godine, ali pored redovnog posla i obaveza, imao sam tamo i svoj orkestar. Nastupao sam, s vremena na vreme, snimio tri albuma za koje sam napisao tekstove na norveškom jeziku. Našoj muzici sam se vratio tek 1986. godine, kada je u Oslu gostovao orkestar "Tamburica 5". Ponet emocijama i nostalgijom, ponudio sam im pet mojih pesama i oni su na svoj "longplej" snimili svih pet.

TADA je snimljena i pesma koja je ušla u legendu, "Ima jedan kućerak u Sremu", koju je napisao u dahu, kako kaže, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru i posvetio ocu Milanu, poznatom zemunskom krojaču, u čijem vinogradu se uvek okupljalo dobro društvo.

- Nastala je, zaista, u jednom danu, u jednom dahu. Napisao sam je kao oproštaj od lepog sveta, lepe mladosti, od oca... Ščepalo me je, uhvatio sam gitaru, priključili su mi se deca i žena pa smo zapevali "Ej, kad bi srce, ej, kad bi duša...". Ređale su se slike iz detinjstva, vezane za ravnicu. U Norveškoj su visoke i plate i planine, ali čega nema... nema Srema.

Većina ljudi je ubeđena da je "Kućerak..." starogradska, narodna pesma, s obzirom na to da su je mnogi orkestri snimili, stavili na svoje albume, uvrstili u redovan repertoar.

- Peva se po čardama uz špricer, u Skadarliji za turiste, na svadbama, slikari slikaju kućerak, onako iz glave, kafane su nazvane po njemu, od kojih i jedna u Surduku. Tu, okolo Iriga, već četvoricu su sahranili uz ovu pesmu. Bez popa. Samo uz tambure. Narod je, eto, prisvojio. Otkačila se, zaživela svoj život i postala narodna pesma - zaključio je Kanić.

Vlada na Perkovom salašu

PROMENA SVESTI

- SMATRAM da smo zakinuti, ne samo na platama, zdravoj vodi i vazduhu, nego, pre svega na dobrom ukusu i zdravoj pameti, jednom rečju, na kulturi. Promene nabolje su uvek uslovljene promenom svesti, ali nije to lako, jer je narod izigran od silnog bezobrazluka, prostakluka, bestidnosti i kočijaške neotesanosti, a kultura, osim zabave, mora da pruži edukaciju, promenu svesti - kaže Kanić.

TAMBURAŠI

VLADA Kanić je nedavno, na Petrovaradinskoj tvrđavi, prišao tamburašima iz Deronja koji su pevali "Kućerak..." i rekao im da je to njegova pesma, na šta su mu odgovorili da im to mnogi kažu.

- "Niste me razumeli. Ja sam je napisao, muziku i reči." To sam im rekao, a oni su me gledali u neverici. Zatim sam uz "crvenu" zatražio da još jednom odsviraju. E, sad je stvarno vaša pesma, odgovorili su mi i zapevali - priča Kanić.