Bez vida vidi siromaštvo

TEŠKO je. Ne vidim ali osetim nemaštinu svuda oko nas. Čujem u toku noći kako pucketa zid sobe koji smo podbočili regalom da se ne bi srušio. Koliko će izdržati, ne znamo - teška srca svoju muku priča Subotičanka Danijela Pejić (24), koja je u jedanaestoj godini ostala bez vida.

Od tada ne samo da se bori sa bolešću, već i sa siromaštvom. A ono je teško da teže ne može biti.

Danijela živi sa majkom Katom u trošnoj kući, tačnije baraci nekadašnjeg kombinata "Brazda" u Đurđinu. Otac je umro pre godinu dana, te su ona i majka prinuđene da žive od socijalne pomoći, jer Danijela zbog hendikepa ne radi, a majka, već zagazila u sedmu deceniju, mora svuda da ide sa njom.

- Volontiram u Savezu slepih i slabovidih i tamo se veoma lepo i korisno osećam. Pomažem u administraciji i radu sa članovima. Volela bih da dobijem mogućnost i da se tu zaposlim, da primim bar neku platu, nama bi to veoma značilo - priča Danijela.

- Jedna žena velikog srca mi uplaćuje doprinose, tako da ću moći da steknem uslov za invalidsku penziju. Majka svuda mora da ide sa mnom, jer od kuće do prodavnice ima 40 minuta hoda, što je baš puno. I po gradu majka mora da ide sa mnom i čeka autobus u pola tri da se vratimo kući. Velika pomoć bi nam bila da živimo u gradu, ali za to nemamo novca.

Iako se mnogo toga svalilo na Danijelina pleća, ona je borac koji ne posustaje. Iako je ostala bez vida na oba oka, završila je OŠ "Vladimir Nazor" u Đurđinu, a potom i Gimnaziju "Svetozar Marković", i to sa odličnim uspehom. Za studije, nažalost, nije bilo novca.

- Najpre mi je mama čitala a ja ponavljala, onda sam naučila Brajevu azbuku i tako završila osnovnu i srednju školu. Mnogo su mi pomogli profesori i školski drugovi - seća se Danijela.

- Želela sam da studiram, ali to nismo mogli da finansiramo. Dok su tata i baka bili živi bilo je donekle lakše, sada je zaista teško.

Iako žive u nemaštini, majka i ćerka se domaćinski odnose prema onome što imaju.

PROČITAJTE I:Ostarili kod mame i tate

- Ne dugujemo ništa, koliko imamo mi sa tim raspolažemo. Međutim, kuća je toliko stara i loša da smo regalom podbočili zid u Dacinoj sobi da se ne bi srušio - dodaje majka Kata, pokazujući procepe na zidovima. - Do kada će izdržati ne znamo. Iskreno, bojimo se. Kada bi nam neko dao kuću koja je napuštena ili da su vlasnici otišli u inostranstvo, za nas bi to bio spas.

Na nevolju vredne i razborite devojke njeni sugrađani nisu ostali gluvi. Pokrenuli su akciju "Dan za Danijelin san", koja će biti 17. maja i u koju su se uključili brojni privrednici i preduzetnici. Oni će davati robu i usluge građanima uz određeni popust, a sav prihod od tog dana biće uplaćen na Danijelin račun. Takođe, po mnogim lokalima i ustanovama postavljena je kutija za prikupljanje pomoći.

- Cilj nam je da prikupimo novac za kupovinu male kuće u širem centru grada, kako bi Danijela mogla sama da dođe do posla - kaže organizatorka akcije Diana Sarić. - Već se javilo dosta prodavnica, frizerskih salona, ordinacija, a pozivamo i druge privrednike da nam se pridruže i da zajedno ostvarimo san jednoj zaista dobroj devojci.