IVICU Ivanovića iz Banje Koviljače, kao i njegove slavne pretke, niko nije morao dvaput da zove kada je trebalo braniti otadžbinu. Otišao je i on pre dve decenije, na Kosmet, kao dobrovoljac, hrabro i odvažno, znajući da tamo gde ide ne teku med i mleko, da se glava lako gubi, i da ostavlja ono što je čoveku najvažnije - porodicu.

Ivica je teška srca, sećaju se njegovi sugrađani, ostavio tada najrođenije, misleći da će to biti privremeno. Njegov sin Rajko imao je tada 22, a kćerka Ivana 20 godina. Ostali su sa majkom Dragicom.

- Umesto da se raduju životu, živeli su u strahu i neizvesnosti, a posle vesti da je nestao ostali su u bolu i čemeru od života. Ivičini otac Ivan i majka Cveta mnogo su se napatili posle saznanja da im je sin nestao. Utoliko pre što se znalo kako su prolazili naši ljudi, koji nestanu na Kosmetu, ili padnu u ruke albanskih terorista, koji nisu poštovali ni zakone ni običaje ratovanja - kaže Mihailo Purić, Ivanovićev prijatelj i komšija, odbornik u Skupštini grada Loznica.

Ivica je bio pripadnik 125. motorizovane brigade. Da su ikad pronađeni njegovi posmrtni ostaci, počivali bi sa Ordenom za zasluge prvog reda iz oblasti odbrane. Ovo znamenje sada čuvaju njegovi najmiliji, znajući da je Ivica dao najviše što se za državu može dati.

PROČITAJTE JOŠ: TAJNA VELIKOG KONVOJA: Kako je 252. oklopna brigada neopaženo prebačena na Kosovo i Metohiju

- Dao je život za otadžbinu, a našem Ivici se ni grob ne zna - kažu njegovi najmiliji, koje tuga, ali i ponos, ne napuštaju. - I svi mi koji smo ga znali i voleli, mislili smo, negde duboko u sebi, da će se jednom pojaviti naš junak sa Košara, sjajan čovek i komšija.

Njegovi rođaci, prijatelji i poznanici kažu da će se sastati na legendarnom Gučevu i prisustvovati pomenu za Ivanovića, koji će služiti ovdašnji sveštenici:

- Prolazile su godine, nažalost i decenije. Sada kada je izvesno da se više neće vratiti, želimo da ga otrgnemo od zaborava. Učinićemo sve da njegovo herojstvo ostane upamćeno. A najmanje što možemo da učinimo jeste da jednu od ulica naše i njegove Banje Koviljače, koju je, kao i Srbiju, mnogo voleo, krstimo njegovim imenom. Uvek ćemo ga se sećati kao svetlog primera našeg mesta.