MADA bolnica za lečenje plućnih bolesti i jedna ulica u Zrenjaninu nose njegovo ime, a bista mu se nalazi u Aleji velikana u Karađorđevom parku, dr Vasa Savić (1893-1939), slavni srpski lekar, humanista i rodoljub iz grada na Begeju, koji je borbom protiv tuberkuloze zadužio potomstvo, zamalo nije ostao bez spomenika na lokalnom groblju.

PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: Dame Srbiji pripojile Vojvodinu

Pretnja uklanjanja večne kuće velikana naše medicine, čije je naučno delo dostojno poštovanja, stigla je iz gradskog komunalnog preduzeća zbog dužeg neplaćanja naknade za održavanje. Srećom, Savićev masivni spomenik, koji nadvisuje krst isklesan od aranđelovačkog belog mermera i upućuje posetioce na razmišljanje da je i zemaljski život pokojnika morao biti anđeoski čist, ipak je trajno zaštićen kao kulturna baština Zrenjanina.

PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: Slomljeno srce na dva platna

Zasluga pripada Stevanu Vukovu, farmaceutu i istraživaču istorije medicine, koji je nedavno na sesiji Srpskog lekarskog društva podsetio na dr Vasu Savića, prvog specijalistu ftiziologa u Kraljevini SHS, i njegovu borbu protiv tuberkuloze. Kolika je ta bolest bila pošast, najbolje kazuje podatak da je od 1918. do 1935. godine od nje umrlo više od 580.000 ljudi. U istom periodu bolovalo je više od dva miliona pacijenata, a približno isto toliko stanovnika bilo je pogođeno njenim posledicama.

- Problem je bio utoliko složeniji što je i procenat smrtnosti od tuberkuloze u to vreme kod nas bio 200-300 odsto veći od svetskog. Situacija je nalagala da se u nemilosrdnu bitku sa opasnom boljkom krene što pre. Predvodio ju je dr Savić, osnivač čuvenog sanatorijuma Topolšica u Sloveniji - kazuje Vukov za "Priče iz Vojvodine".

Dr Vasa Savić Foto Zbirka D. Meha


Detinjstvo ovog izuzetnog čoveka, rođenog u Perlezu, obeležila je rana smrt oca Dušana, seoskog učitelja. Pokosila ga je tuberkuloza, a iza sebe je ostavio nezbrinutu suprugu Katicu i Vasu i njegovu dve godinu stariju sestru Vukosavu, koji nisu ni upoznali oca. Bespomoćnost i strah pred tuberkulozom s vremenom su stvorili bunt u Vasinoj detinjoj duši, koji se docnije manifestovao opredeljenjem za lekarski poziv.

- Iako je porodica živela u nemaštini, Vasa je na mađarskom jeziku završio gimnaziju u tadašnjem Velikom Bečkereku i kao pitomac Tekelijanuma našao se na studijama medicine u Budimpešti. Bio je svestran i briljantan student. Četvorica profesora pozivali su ga na svoje klinike za saradnika, a diplomski ispit 1919. polagao je na nosilima, jer je i sam oboleo od TBC - opisuje Vukov, podsećajući da Savić zatim odlazi na lečenje u švajcarski Davos, a usavršavanje nastavlja u Arozi.

Bista u Aleji velikana u Zrenjaninu Foto Sl. P.

Švajcarska je u tom periodu prednjačila u lečenju tuberkuloze, a marljivošću i potpunom posvećenošću pozivu, doktor Vasa je stekao poštovanje kolega u Švajcarskoj. Usledili su pozivi koji su garantovali visoke zarade i napredovanje. Ali kao čovek izrazitih patriotskih načela, veran tradiciji najboljih sinova Banata, smatrao je svetom dužnošću da lično doprinese izgradnji sopstvene države.

- Vratio se u Beograd, glavni grad novoformirane države koju je, kao i generacije sanjara, doživljavao kao ostvarenje vekovne težnje naroda da bude svoj na svome. Ubrzo dobija zadatak od Ministarstva zdravlja da organizuje sanatorijum za lečenje tuberkuloznih bolesnika, po uzoru na švajcarska lečilišta. Njegovim zalaganjem i prilježnim radom nastala je nadaleko čuvena Topolšica - svedoči Vukov.

Sanatorijum u Topolšici i Zrenjaninski časopis 1934. Foto Arhiv Topolšice

Za prvog čoveka državnog sanatorijuma u slovenačkom seocetu na obroncima Julijskih Alpa, Savić je postavljen 1922. Primajući dužnost, zatekao je nekoliko skromnih i potpuno ruiniranih objekata, koji su tokom Prvog svetskog rata služili kao stacionar za austrougarske vojnike. I u ovim, gotovo nemogućim uslovima počeo je svoju životnu misiju.

- Sve što je nedostajalo, nadomestio je velikim idealizmom i zalaganjem za svakog pacijenta, dajući ličnim primerom obrazac ponašanja prema obolelima i osoblju. Kraj postelje svojih pacijenata znao je ostajati do duboko u noć - opisuje Vukov.

Dr Mara Kučera Foto "Politika"

Uporedo sa radom u Topolšici, doktor Vasa se usavršavao u Francuskoj, Švajcarskoj, Škotskoj i Engleskoj. U čuvenim klinakama sticao je znanja iz drugih specijalnosti neophodnih za lečenje tuberkuloze. Posle trogodišnje prakse u Zagrebu, ovladao je i hirurgijom, obavio mnoge složene operacije i stotine zahvata torakoplastikom. Njegovo ime s poštovanjem su izgovarali medicinski autoriteti širom Evrope. Sanatorijum je postao njegovo životno delo.

- Od kada je 1925. stigla u Topolšicu, najbliži Savićev saradnik postala je Marija Mara Kučera. Ova lekarka, bečki đak, neobično vredna i požrtvovana, bila je ćerka poznatog hrvatskog naučnika. U stopu je pratila svog učitelja i uzora, s kojim je bila u intimnoj vezi. Ispoljavala je izuzetnu radnu energiju i fanatičnu posvećenost lekarskom zvanju. Osnivač je dečjeg odeljenja u Topolšici, što je tada bilo svetsko dostignuće - naglašava Vukov, ukazujući na to da su oboje imali česte laskave ponude da napuste Jugoslaviju, ali su ostali verni Topolšici.

Krajem 1938, Savić je bio raspoređen na mesto šefa Ftiziološkog odeljenja Opšte državne bolnice u Beogradu. Profesionalno gledano, naimenovanje je bilo napredovanje u karijeri. Zbog rezultata postignutih u suzbijanju tuberkuloze, stalno mu je bio otvoren poziv za nameštenje na Medicinskom fakultetu. U Beogradu i rodnom Banatu imao je bliske prijatelje koji su se istinski radovali njegovom dolasku. Ipak, teško je podneo rastanak od Topolšice. Njegova odana saradnica Mara Kučera odlučila je da se ne razdvaja od njega. Njihove stvari iz Topolšice dopremljene su u Beograd uoči nove godine.

Zgrada u Birčaninovoj, nastojnica u razgovoru sa novinarom

- Zgrada u Birčaninovoj ulici bila je samo nekoliko dana beogradski dom dvoje izuzetnih ljudi i lekara. Na četvrtom spratu bio je Vasin stan, u kojem je boravio sa majkom Katicom, a na mansardi garosonjera u koju se smestila Mara. U noći između 2. i 3. februara 1939, pod nerazjašnjenim okolnostima, u 46. godini, skokom kroz prozor, samoubistvo je, u prisustvu majke, učinio dr Savić. Zatim je, kada je ugledala prizor, bez reči, i Mara iskoračila u nepovrat - kazuje Vukov, naglašavajući da enigma zašto su se odlučili na ovakav kraj traje do danas.

Dr Savić počiva na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu, a Mara Kučera na zagrebačkom Mirogoju. Nepoznanica je i zašto Romeo i Julija naše istorije medicine, koji su zajedno živeli, radili i skupa pošli u smrt, nisu i sahranjeni zajedno.

Grob lekara u Zrenjaninu

Ironijom istorijskih okolnosti, država u kojoj su vodili nemilosrdnu bitku sa tuberkolozom više ne postoji, a njihovi zemni ostaci počivaju u dvema susednim zemljama. Jedino mesto na kom su ostali sjedinjeni u večnosti je njihova Topolšica, u kojoj su im zahvalni pacijenti i kolege postavili memorijalnu ploču koja i danas čuva uspomenu na sva njihova dobročinstva.

NERAZUMEVANjE I SLOM U NAJBOLjIM GODINAMA

U OBDUKCIONOM nalazu dr Vase Savića postoje naznake izvesnih patopsiholoških promena koje bi mogle biti uzrok duševnog sloma. Emotivan i osetljiv, sa dušom pesnika u telu lekara praktičara, tokom decenija titanske borbe za dobro svojih pacijenata iscrpeo je sebe iznad granica sopstvenih mogućnosti. Lekar, koji nikada privatnu praksu nije imao, niti se polakomio na silne sume novca koje su mu nuđene, već je i svoju platu pretežno trošio da pomogne ubogima i bolesnima, iza sebe nije ostavio ni ušteđevinu, ni imovinu - veli Stevan Vukov, ukazujući na to da do danas traje polemika zašto je jedan od vodećih srpskih lekara početkom 20. veka, u svojim najboljim godinama, izgubio volju za radom i životom.

Pogled na Topolšicu Foto Terme Topolšica

NAUČNIK I PRAKTIČAR

METODE koje su tada u Evropi prihvaćene kao moćno terapeutsko sredstvo u lečenju tuberkuloze, dr Vasa Savić istovremeno je uspešno primenjivao u sanatorijumu u Topolšici. Stekavši pouzdano hirurško iskustvo, od 1929. obavljao je frenikoegzerezu, kasnije blokadu živca, skalenektomiju, torakoakustiku, plombu, a od 1934. započeo je sa torakoplastikom. Sproveo je nekoliko stotina ovakvih zahvata sa veoma dobrim uspehom. Usavršavao se u vodećim evropskim klinikama i kod čuvenih lekara sticao znanja iz rendgenologije, otorinolaringologije i hirurgije. Proučavao je ginekološku i tuberkulozu zglobova i kostiju. Kao vrhunac stručnih stremljenja, dr Savić osniva eksperimentalnu laboratoriju za sopstvena naučna istraživanja u Topolšici.

Gimnazija u Bečkereku koju je pohađao dr Vasa Foto Istorijski arhiv Zrenjanina

KRUG PRIJATELjA IZ BEČKEREKA

GIMNAZIJSKE godine u Velikom Bečkereku bile su od izuzetne važnosti i za sklapanje prijateljstva između dr Vase Savića i nekolicine đaka ostalih odeljenja. Naime, ondašnje generacije imale su svega po petnaestak učenika u razredu, tako da su se gotovo svi međusobno poznavali. Savić je posebno bio blizak sa dr Kornelom Radulovićem, koji će upravo pod njegovim uticajem postati poznati borac protiv tuberkuloze u Banatu. Braća Slavko (potonji fizikus u Zrenjaninu) i Zoran (izuzetni stručnjak iz oblasti hirurgije) Kamenković, kao i dr Vojislav Isaković (prvi lekar preventivne medicine u gradu), predstavljali su bečkerečki krug prijatelja i kolega sa kojima je Savić ostao prisan čitavog života - upućuje nas Vukov.

SESTRA I MAJKA

ČITAVOG života dr Vasa je bio prisan sa majkom Katicom i sestrom Vukosavom. Teško je i zamisliti trud koji je samohrana majka morala da uloži dok je školovala sina i ćerku. Posle završene učiteljske škole, Vukosava je radila kao učiteljica i bavila se pisanjem poezije. Godine 1932, Kolo srpskih sestara štampalo joj je knjigu. Udala se za oficira Ruske carske armije Špakovskog, koji je, pritisnut duševnom teskobom, izvršio samoubistvo. Vukosava se potom zamonašila, i među utemeljivačima je bečkerečkog ženskog manastira, prvog te vrste u jugoslovenskom Banatu. Kasnije joj se u manastiru pridružila i majka.