UJUTRO 6. aprila 1941. godine, u 6.30, bombardovanjem Beograda zvanično je počeo rat, a 17. aprila, tri sata pred ponoć, Jugoslovenska kraljevska vojska već je kapitulirala. Pošto su okupatorske formacije zauzele celu Srbiju, Vojvodinu, Srem, sve slovenačke i hrvatske zemlje, Crnu Goru i Hercegovinu, i najveći deo Bosne, vojsci, odsečenoj od morske obale, opkoljenoj sa svih strana, s presečenom svakom odstupnicom i bez mogućnosti pružanja otpora, nije preostalo ništa drugo nego da bezuslovno kapitulira.

A zapravo napad na Jugoslaviju, bez objave rata, započeo je četiri i po sata pre nego što su prve bombe pale na Beograd. Pripadnici elitnog puka "Brandenburg" su se gumenim čamcima iz rumunske Oršave prebacili na našu obalu Dunava, u rejon Sipskog kanala, jednom od važnijih strateških odredišta. Dok su Nemci osvajali prve kilometre jugoslovenske teritorije, u Kladovu, nadomak Sipskog kanala, oficiri pogranične jedinice šenlučili su u društvu žena sumnjivog morala u kafani "Dubrovnik". Terevenku je organizovao ruski emigrant Leonid Čudnovski, za koga će se docnije ustanoviti da je godinama pre toga radio za nemačku obaveštajnu službu.

Pročitajte još: SUSRET SA ISTORIJOM: Srbofobija Engleza duga gotovo dva veka

Atmosferu u kafani, koja je bila na ivici razvrata i bluda, stvarala je supruga spomenug belogardejca, pevajući i igrajući kazačok po stolovima. Nemački komandosi su sa lakoćom upali u kafanu i likvidirali pijane jugoslovenske oficire. Bez većih problema zarobili su i kompletno obezbeđenje Sipskog kanala, zajedno sa neoštećenim postrojenjem za lokomotivsku vuču, bez koje brodovi nisu mogli da plove Đerdapskom klisurom. U ovom prvom nemačkom napadu nastradalo je 26 pripadnika jugoslovenske vojske, i to su bile prve žrtve ovog Hitlerovog blickriga.

Pripremajući napad na Jugoslaviju, nemačke obaveštajne službe posebno su razrađivale detalje bitke za Beograd. Prema njihovim predviđanjima, pre osvajanja prestonice, gubici jugoslovenske vojske bi dostigli od 10.000 do 15.000 ranjenih i više od 2.000 mrtvih, posle masovne vazdušne i artiljerijske pripreme i naknadnih uličnih borbi, pre ulaska nemačke pešadije i motorizacije u grad. Predviđeno je da civilnih žrtava bude deset puta više.

OSNOVNA zamisao bila je da se prestonica prvo uništi vazdušnim napadima, a zatim, prodorom brzih motorizovanih snaga 2. i 12. armije, što pre i fizički zauzme. Predviđeno je da Oklopna grupa br. 1 feldmaršala Evalda fon Klajsta, te 14. oklopni korpus sa 11. tenkovskom divizijom generala Ludviga Krivela, kao udarnom pesnicom, Beograd napadnu pravcem Sofija - Niš - Velika Plana - Grocka - Avala. SS motorizovana divizija "Das Rajh" obergrupenfirera Paula Hauzera i pešadijski puk "Velika Nemačka" pukovnika Vilhelma Hunerta fon Stokhauzena, inače u sastavu 41. oklopnog korpusa 12. armije, kretali bi se ka prestonici iz severoistočnog Banata, pravcem Temišvar - Vršac - Alibunar - Pančevo.

Nemačke jedinice ulaze u Beograd

Sudbina Beograda praktično je bila zapečaćena. Jugoslovenska komanda naredila je 10. aprila da se sve operativne snage iz Banata povuku na desnu obalu Dunava. U noći između 11. i 12. aprila dignuti su u vazduh Savski železnički most, sagrađen 1884. godine, drumski lančani Most viteškog kralja Aleksandra, remek-delo svog vremena, iz 1934. godine, kao i pančevački Most kralja Petra Drugog iz 1935. Svaki otpor Nemcima u Zemunu, Pančevu i na Avali - zaključila je Vrhovna komanda - bio bi samo produžetak agonije prestonice. Parole koje su uzvikivane 27. marta kao da su svi zaboravili... Tako je ranjeni, popaljeni, poluiseljeni grad, bez vojnika koji bi pružili otpor okupatoru, bio savršena pozornica za predstavu koja sledi.

Gotovo u praskozorje, 12. aprila, oko četiri sata izjutra, neobično jake detonacije probudile su i usplahirile stanovništvo Beograda i Zemuna. Međutim, to nisu bile eksplozije avionskih bombi, već nešto sasvim drugo. Kad je svanuo dan, proneo se glas da je vojska digla u vazduh sve magacine sa žitom i brašnom, te pobrojane mostove. Izgledalo je kao da se Beograd sprema da dočeka Nemce kao i 1915. Kao major Gavrilović i njegovi junaci izbrisani sa spiska živih...

NEMAČKA grupacija koja je krenula iz Temišvara uputila je jedno izviđačko odeljenje druge čete 12. aprila pre podne na levu obalu Dunava. Komandir ove jedinice kapetan Fric Klingenberg, posmatrajući desnu obalu, mogao je da zapazi mrtvilo, dim popaljenih zgrada. Gacajući po ševarima i vrbacima, Nemci su naišli na skriveni motorni čamac jugoslovenske vojske. Kapetan Klingenberg, poručnik Hans Hosfelder, dvojica podoficira, te petorica redova krenula su u "forsiranje" mutnog, nabujalog Dunava. Po svemu sudeći, prelazak ogromne ustalasale reke bio je najopasniji deo čitave operacije "osvajanja Beograda". Klingenberg je dvojicu vojnika čamcem odmah uputio natrag, da dovezu pojačanje. Jedno deblo je, međutim, prevrnulo čamac i nadošla reka je progutala vojnike.


Pročitajte još: SUSRET SA ISTORIJOM: Hrvati nisu hteli u srpsku vojsku

Ostaloj sedmorici nije preostalo ništa drugo nego da se upute ka centru grada, odnosno prema nemačkom poslanstvu. Kako nisu nailazili ni na kakav otpor, išli su sve dalje i dalje... Njihovo nesmetano napredovanje prema centru Beograda potpuno je demantovalo njihove starešine: za razliku od 1915. godine, niko nije želeo da brani Beograd. Ne ispalivši ni jedan jedini metak, sedam nemačkih vojnika stiglo je do odeljenja nemačkog poslanstva na početku Aleksandrove ulice (današnjeg Bulevara kralja Aleksandra).

Kapetan Fric Klingenberg

Nemci nisu mogli da veruju da ih niko ne dira. Nešto posle 17 sati tog 12. aprila, Klingenberg je naredio da se ispred zgrade ambasade podigne nemačka zastava sa kukastim krstom. Oko pet sati posle podne, kod Nemaca se pojavila i nekolicina ljudi iz gradske uprave, na čelu sa v. d. predsednika beogradske opštine Ivanom Milićevićem, koji će im predati "ključeve grada".

Ostaci jugoslovenske vojske položili su oružje. Tako je šačica Nemaca zarobila više od 1.300 vojnika i zauzela grad od 200.000 stanovnika. Za svoj blistavi uspeh Klingenberg je dobio najviša odlikovanja lično od Hitlera. Svi učesnici beogradske operacije bili su odlikovani za hrabrost i unapređeni.

Jedan rutinski zadatak izviđanja pretvorio se u akciju potpuno izvan školskih šema. Da li je to bio proizvod čiste slučajnosti, vojničke procene, drske hrabrosti ili čiste sreće kapetana Frica Klingenberga, istoričari se nisu potrudili da objasne. Prema nekim procenama, ovo nemačko osvajanje Beograda 1941. računa se u sedam najvećih srpskih poraza.

SAMO dve nedelje po ulasku Nemaca u Beograd, Pavelićeva Nezavisna Država Hrvatska otvara svoje konzularno predstavništvo. Vlada Milana Nedića sve godine rata održavala je diplomatske odnose sa ustaškom državom, iako se sve znalo o bezočnim zločinima nad srpskim narodom i iako je sav Beograd danima gledao gomile zaklanih tela koje je nosila Sava.

Konzulat je bio smešten u zgradi Glavne pošte kod Narodne skupštine u Beogradu. Gotovo svakog dana beogradskim ulicama kretao se automobil ustaških diplomata sa zastavama zločinačke države, a na ulazu u predstavništvu stajao je hrvatski grb sa ustaškim znakom.

Pavelićeve diplomate nisu u Beogradu bile nezaposlene. Redovno su Nedićevoj vladi i nemačkim okupatorima upućivale protestne note zato što se po beogradskim kafanama peva "Ciganka je porodila bika, glava mu je kao u poglavnika". Na intervenciju konzula Nikšića, dva gimnazijalca su uhapšena jer su ispred konzulata zapevala "Paveliću, ti si pseto, platićeš nam ovo leto". Ustaški konzuli su redovno podnosili protestne note zato što se jedna kafana u Beogradu zove "Mostar", jer se Mostar našao u granicama NDH, i zato što se "na Radio Beogradu emituju pesme o Sremu, kad je Srem hrvatski".

ZAPOMAGANjE I KRICI

Čuveni italijanski pisac i režiser Kurcio Malaparte, koji je aprila 1941. boravio u Beogradu kao dopisnik "Korijere dela sera", izveštavao je o jadnim ljudima koji su se dostojanstveno suočavali sa teškom ratnom nesrećom:

"To se desilo u 7.20, u nedelju ujutru, 6. aprila 1941. godine. (...) Zemlja se tresla kao da je zemljotres, kuće su udarale jedna o drugu, čuo se strašan tresak zidova koji su se rušili, lom prozora koji su padali na pločnike i razbijali se, prestravljeni krici, jadikovke, zapomaganje, psovke i graja izbezumljenog naroda koji je nagnuo u besan trk."