FUDBALSKA reprezentacija Srbije je zadužena za iznenađenja. Kada se nacija uzda u njih oni zastanu i izgube energiju, a kada svi dignu ruke, onda se naprasno podignu i zabezeknu navijače. Zbunjuju naročito strane poklonike fudbala koji su, poput Nemaca i Portugalaca nedavno - mislili da im u goste dolaze autsajderi koje će brzometno da “ispraše”.

Nikada sa fudbalom nismo bili načisto. Samo jedna pojava je na ovom podneblju stalna, kada je ova vrsta loptanja u pitanju - svi ga vole, prate i razumeju se u sve tajne ovog sporta.

Tako je bilo i pre tačno osam decenija. Prelistavanje štampe iz 1939. godine uvodi nas u strast starijih Beograđana koja nije bila manja nego li je ova, današnja. Tada je Jugoslavija dočekala reprezentaciju Engleske, i zabeležila neočekivani trijumf. Možda je najinteresantniji deo priče način na koji su novinari lista “Vreme” ispratili ovaj događaj. Mi se danas osećamo superiornim u odnosu na pretke, jer, bože moj, imamo televiziju i uporne statističare koji vam tokom prenosa precizno ispričaju sve što su saznali na internetu. Tako znamo sve: koliko godina je imala baba levog beka kada je ovaj dao prvi autogol, zašto se naš napadač prvi put u istoriji u trećem minutu drugog poluvremena našao u ofsajdu...

VRAĆAMO se u maj 1939. godine kada su fudbalski reprezentativci (Kraljevine) Jugoslavije dočekali selekciju Engleske. Beograd je bio na nogama, a oni koji nisu mogli da se nađu na stadionu sa nestrpljenjem su slušali radio-prenos i čekali sutrašnje novine. Jer, tadašnji reprezentativci su, 18. maja, pobedili favorizovane goste, štaviše, engleski kapiten je priznao da je poraz mogao da bude i ubedljiviji.

PROČITAJTE I: ANKETA “NOVOSTI”: Kapiteni biraju fudbalera godine (1)

Prelistavanje štampe iz onog vremena pokazuje veštinu izveštavanja tadašnjih novinara. Na naslovnim stranama je uspeh naših fudbalera okarakterisan kao “senzacionalan”. Već u podnaslovu je podvučeno kako je reprezentaciju činilo “devet Beograđana, jedan Zemunac i jedan Splićanin”.

Kapiten Jugoslavije Vujadinović (levo) / Foto Arhiva lista "Vreme"


Podsetićemo na taj tim: Ljubomir Lovrić (Jugoslavija, Beograd), Zvonimir Požega (Vojvodina, Novi Sad), Ernest Dubac (BSK, Beograd), Petar Manola (BSK), Prvoslav Dragićević (BSK), Gustav Lehner (BSK), Svetislav Glišović (BSK), Đorđe Vujadinović (BSK), Aleksandar Petrović (Jugoslavija), Frane Matošić (Hajduk, Split), Nikola Perlić (Jugoslavija).

MEČ je odigran pred 30.000 posmatrača, a strelci su bili Svetislav Glišović iz BSK, i Nikola Perlić iz “Jugoslavije”. Strelac za Engleze bio je Brum.

Foto Arhiva lista "Vreme"

“Ono što nije verovao ni jedan čovek, ne samo u našoj zemlji nego možda ni u celoj Evropi, juče se dogodilo na stadionu BSK: Jugoslovenska futbalska reprezentacija (tada smo igrali ‘futbal’ a ne ‘fudbal’) pobedila je jedanaest predstavnika gordog Albiona bez prigovora rezultatom 2:1. Ovako senzacionalnom uspehu našeg mladog futbalskog sporta mogle bi da pozavide sve nacije.”

U daljem tekstu piše kako je “Engleska, kolevka futbala zemlja u kojoj je futbalska veština dostigla stepen žonglerstva, pretrpela jedan zaslužen poraz od protivnika koji se borio više srcem i krajnjim požrtvovanjem nego li nekim velikim znanjem. Dakle, i ovom prilikom pokazalo se da elan znači ogroman plus u futbalskoj igri”.

“Nikada Beograd nije čuo ovoliki džinovski hor čiji su glasovi treštali kao oluja”, piše “Vreme”. “Mada je to izgledalo upravo fantastično hiljade gledalaca, tajno, u duši verovale su da ipak postoji nešto malo verovatnoće da naši poletni mladići naprave podvig. ‘Bre, pa mi danas onoliku litiju priredismo, pa možda će i Bog malo da nam pomogne’, govorio je jedan čičica, ogromno sujeveran i u futbalu.”

NOVINARI precizno opisuju atmosferu na terenu prateći je iz minuta u minut. Prvo su poveli naši igrači, kada je Glišović startovao punom parom, napravio skok i iz voleja strahovitim šutem postigao prvi gol. Potom su se Englezi “preselili” pred naš gol. “Od levog do desnog krila svaki od ovih pet milionski plaćenih igrača pokušavali su svim silama i svim trikovima da prevare mezimče našeg državnog tima, ali u tome nisu uspeli. Lovrić se bacao na obe strane gola...”.

PROČITAJTE I:ANKETA “NOVOSTI”: Kapiteni biraju fudbalera godine (2)

Potom su naši vratili inicijativu, a novinari šarmantno primećuju da smo toliko pritisli Engleze da je naša polovina terena bila “za izdavanje”. Ipak iskusni Englezi uskoro izjednačuju što se na publiku odrazilo kao “’ladan tuš”, a tada nikome nije bilo lako jer je bilo jasno da rivalima nije odgovarao nerešen rezultat. Ipak, naši igrači su smogli snage da postignu još jedan gol i tako unesu apsolutnu euforiju među posmatrače.


OVAJ meč, inače prvi duel fudbalskih selekcija Jugoslavije i Engleske, odigran je na Spasovdan, pa je tim pre oduševljenje bilo veće. Novinari pedantno prenose i izjave većine engleskih igrača koji su džentlmenski uputili čestitke i pohvale našim igračima.

Novinar reporter Bora Kesić beleži i kako na kraju meča “skačem preko barijere i bežim ka izlazu, jer hiljade i hiljade u svom proslavljanju pobede nemaju granica”.

“Muzika svira, ali se jedva čuje. Slava Beograda, Spasovdan, pretvorila se u slavu sportske pobede Jugoslavije, njene omladine, njene snage koja je pokazala da je u stanju svakoga da pobedi.”

STADION BSK

MESTO gde se odigrao ovaj veliki meč bio je stadion Beogradskog sportskog kluba (BSK) koji je imao kapacitet za oko 30.000 gledalaca. Ovaj objekat nalazio se na mestu gde se danas nalazi Stadion Partizana.

FORMACIJE RIVALA

KAKO su naveli novinari, timovi su igrali u ovim “formacijama”:

Jugoslavija: Lovrić, Požega, Dubac, Manola, Dragićević, Lehner, Glišović, Vujadinović, Aca Petrović, Matošić mlađi i Perlić.

Engleska: Vudli, Mel, Hepgud, Vilinhem, Kalis, Merčer, Matjus, Hol, Lauton, Gulden i Brum.

Sudio je “bez greške” Francuz Kapdevil, a “međašnje sudije” bili su Ksifando i Skorconi.