ZNAČAJNA dešavanja u istoriji jednog naroda, vrlo često, neophodno je nanovo procenjivati i ocenjivati. Pogotovu ako se posledice tih događaja osete tek mnogo, mnogo godina kasnije. Takav je slučaj i sa 27. martom 1941. i 5. oktobrom 2000. godine. Ispravno prevrednovanje istorijske uloge pojedinih velikih događaja biće zapravo zalog i za ispravne ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije.

U vremenu u kome dominiraju krize (ekonomska, moralna, sistema vrednosti), ne iznenađuje što su neka nova saznanja istraživača i publicista o nekim ključnim istorijskim datumima novije i najnovije političke istorije ostala izvan detaljnije pažnje medija i šire javnosti. Knjige novinara britanskog Skaj njuza Tima Maršala “Igra senki - Petooktobarska smena vlasti u Srbiji” i Milana St. Protića, istoričara i funkcionera DOS, “Izneverena revolucija” dočekalo je - ćutanje. U uvodu druge knjige “Lica i naličja - izneverena revolucija 2”, Protić doslovno piše: “Najzad, neprijatno me je iznenadila činjenica da je nekoliko beogradskih izdavača, suprotno svojoj reputaciji slobodoumnih, izbeglo da objavi prvu knjigu ‘Izneverene revolucije’. I pored svih razočaranja, nisam očekivao da će moj rukopis biti do te mere sporan da ga je trebalo zaobići. Poruka ovih knjiga je: Srbijo, pogledaj sebi u oči i budi iskrena!”

Slično je prošlo i otkriće nedavno preminulog Miroslava Savićevića, saradnika Balkanološkog instituta SANU, koji je u britanskim arhivama došao do seta nepoznatih dokumenata o 27. martu, koji bacaju sasvim drugačije svetlo na ovaj značajan istorijski događaj.

SAMO na prvi pogled, ova dva otkrića za srpsku javnost nemaju nikakve uzajamne veze. Naprotiv, ona potvrđuju smelu tezu o povezanosti događanja 27. marta 1941. i 5. oktobra 2000. godine.

Srbi su ponovo pronašli svoju dušu” - uzviknuo je ser Vinston Čerčil, 27. marta, negde oko podneva, kada mu je poslanik Kempbel javio da je puč definitivno uspeo. To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine, Siton Votson, britanski profesor univerziteta, reći će nešto drugo: “Mi smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa.”

Nešto docnije, oglasiće se i Vilijam Donovan, američki general, obaveštajac, otac Centralne obaveštajne agencije (CIA), čovek koji će se u januaru 1941. naći u Beogradu i upoznati ključne pučiste: “Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. godine jer smo mi tu revoluciju kupili.”

U poverljivom pismu agenta SOE (uprava za specijalne operacije) Hjua Daltona upućenom Vinstonu Čerčilu piše: “Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji, potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je uglavnom otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja.”

TRAGOVI Demonstracije 27. marta na beogradskim ulicama


Danas postoji dovoljno nepobitnih dokaza i autentičnih dokumenata o tome da su britanske tajne službe u Beogradu bile angažovane na pripremi i izvođenju puča. Tog dana, 27. marta, u britanskom poslanstvu slavljena je pobeda, uz puno šampanjca i povike “Uspeli smo”. Zemljoradnička stranka dobijala je 5.000 funti mesečno, neke dnevne novine, poput “Pravde”, imale su 150.000 dinara mesečno, a neke druge, kao “Politika”, uzimale su apanažu u naturi, odnosno u olovu, bez koga je bio nezamisliv štamparski slog.


Na listi su bili i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića, Udruženje starih ratnika, Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića i Srpski kulturni klub.

Šifrovani telegram poslanika iz Beograda Kempbela odaslat u London 26. marta, govori o povezanosti diplomata i pučista: “Na moj zahtev, jutros mi je upriličen razgovor sa generalom Simovićem (komandantom Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva). Kako je ovaj oficir na čelu organizacije koja namerava da izvede državni udar..., oni žele da odbace pakt i sadašnju vladu. Oni znaju da ovo skoro izvesno znači rat i više vole tu mogućnost nego nastavak sadašnjom linijom...”

Motiv Britanaca da režiraju ove događaje najbolje ilustruje savremenik predsednika vlade u Londonu Lidl Hart, koji je napisao: “Čerčil je postao veliki samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode, što je, inače, crvena nit britanske spoljne politike.”

ŠEZDESETAK godina kasnije istorija će se ponoviti. Pripreme za ono što se dogodilo 5. oktobra trajale su mesecima. Još krajem 1999. godine počeli su sve učestaliji kontakti srpske opozicije sa državnicima ključnih svetskih sila i operativcima njihovih službi. Suština svih tih sastanaka bila je ista - Slobodan Milošević mora da ode sa vlasti.

PROČITAJTE I: 5. oktobar repriza 27. marta


U NATO bazi u Berlinu pada dogovor da se primeni princip Filipa Makedonskog, koji je govorio da i najutvrđeniji grad može da osvoji samo sa jednim magarcem natovarenim zlatom. Srpskoj opoziciji je poslata poruka: Pare naše - posao vaš.


SMENA Peti oktobar nije bio revolucija


Velike sume novca ponovo ulaze u Srbiju. Telegrafski rečeno, to izgleda ovako: SAD, Britanija i Nemačka potrošile su više od šezdeset miliona dolara na finansiranje opozicije... Bi-Bi-Si je omogućavao veći domet programa radija B 92... Nemački Dojče vele pomaže opozicionim listovima plaćajući papir i troškove štampe.

Događajima koji su se odigrali 5. oktobra 2000. prethodila je velika priprema. Niko od stotina hiljada ljudi koji su se tog dana slili u Beograd nije se tek tako probudio i došao na ideju da dođe da demonstrira u prestonici i spali zgradu parlamenta. To je moralo da bude dobro organizovano.

TORBE PUNE PARA BRITANSKI ambasador koji je službovao u jednoj od država u okruženju i posredno bio uključen u akciju obaranja Slobodana Miloševića tvrdi da se vrbovanje odvijalo na tri načina: davanjem pomoći određenim medijima, podrškom pojedinim opozicionim političarima i traženjem insajdera koji žele da sarađuju. Jedan od bliskih operativnih saradnika pokojnog premijera Zorana Đinđića svedoči da su nekoliko puta pokušavali da uđu u trag količini novca utrošenog u pripremi 5. oktobra. I uspeli su da “dešifruju” tragove za 40 miliona dolara. Onih dvadesetak “rasulo” se negde po Beogradu...

Što se kraj milenijuma više bližio, rasla je dilema - ko posle Miloševića? Angažovana je agencija “Pen Skoun i Berland”, koja je saopštila pesimističke rezultate. Kandidat koji bi mogao da pobedi Miloševića morao je da ima čistu prošlost, da nikad nije imao veze sa režimom i parama iz inostranstva i da nije učestvovao u sitnim gloženjima sa opozicionim liderima. Ovi uslovi isključivali su poznate ljude iz opozicije. Nekoliko nedelja kasnije, u Budimpešti, agencija je saopštila svog kandidata - Vojislava Koštunicu.

OKRUŽENjE oko Zorana Đinđića se na taj predlog razbesnelo. Zoran je malo oćutao i zatim rekao: “Voja može to da uradi.” Prihvatio je da se povuče korak nazad, da bi potom, kao premijer, istupio dva napred.

Potraga za “kraljem” započela je još krajem 1999, kada je delegacija opozicije otišla u Vašington. Milan St. Protić svedoči o večeri sa Holbrukom u knjizi “Izneverena revolucija”.

Završno Holbrukovo slovo bilo je u njegovom stilu:

- Pošto je svako od vas izneo svoj stav, da vam kažem šta ja mislim. U Srbiji možete da pobedite samo filipinskom metodom. Treba vam ujedinjena opozicija i jedna ličnost kao simbol otpora. Tamo je to bila Kori Akino. A ko je vaša Kori Akino?

Đinđić se prvi javio: - Sedi pored vas, to je profesor Avramović.

PROČITAJTE I:Draga Mašin prevodila romane, a bila omražena

- Da - reče Holbruk zlurado - priznajem, g. Avramović je bolji ekonomista od Kori Akino, ali je ona ipak malo lepša, priznaćete.”

Na jednoj večeri u Vašingtonu, Protić je sreo bivšeg ambasadora SAD u Moskvi koji mu je rekao: “Mogu da vam kažem da sam bio u Moskvi sve vreme, od vaših izbora u septembru do petooktobarskih događaja. Moj posao je bio da održavam nesmetanu koordinaciju između nas i Rusa povodom vašeg slučaja.”

Šta je, u stvari, bila prava pozadina 5. oktobra? Ako danas i nije moguće otkriti sve pojedinosti, određeni zaključci se, ipak, nameću, poput onog da 5. oktobar nije bio istinska demokratska revolucija, već prosta smena na vrhu vlasti. I odluka u vrhu Vojske Jugoslavije, da se aktivno ne uključi u gušenje pobune 5. oktobra, došla je posle kontakta sa Moskvom, a iza svega toga stajali su Amerikanci. Kakav je bio dogovor SAD i Rusije, zasada možemo samo da nagađamo...