Osećao je koliko pravo vapi za pravdom

"Kad pesnik umre

Smrt skine maglu s njegovih stihova,

Gradovi osvanu zaista na nebu,

Jedna jabuka puna

ptica zaplovi niz oganj."

(Lj. Simović)

AKADEMIK, prof. dr Slobodan Perović bio je pesnik prava. Neprikosnoveni vladar kopaoničkih visina. Čovek koji je živeo kao što je i predavao: ius est ars boni et aequi - pravo je umetnost dobrog i pravičnog.

Učenik čuvenog Mihaila Konstantinovića, autora Skice za Zakonik o obligacijama i ugovorima, umni i dostojni sledbenik Valtazara Bogišića i Živojina Perića, prof. Perović je ceo svoj radni i naučni vek posvetio Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, čiji je bio dugogodišnji šef Katedre za građansko pravo.

Redaktor Zakona o obligacionim odnosima koji je, uz određene izmene, na snazi od 1978. godine, svoje učenike je predano učio da je uloga pravnika da razume pravo, da valja razlikovati pravo i pravdu jer iustitia est divinarum atque humanarum rerum notitia, iusti atque iniusti scientia - pravna nauka je saznanje o ljudskim i božanskim stvarima, umeće razlikovanja pravde od nepravde.

Osećao je profesor Perović koliko pravo vapi za pravdom, koliko je neophodno, kako je i sam govodio, da razumemo "da smo samo jedna slamka među vihorove, ali slamka koja misli i čini jedan, makar i sićušni, deo velikog organizma prava koji se naziva prirodnim pravom".

Pročitajte još: Preminuo profesor ekonomije Miroslav Prokopijević

Velikog civilistu, talentovanog pravnika, čoveka koji je pesničkom dušom razgovarao sa Pravdom, zapahnule su, još pre više decenija, ideje na kojima je počivala rimska pravna nauka. Njegov učitelj i mentor profesor Konstantinović je doktorirao na rimskom pravu, a mladi Slobodan Perović na ovim antičkim vrednostima utemeljio svoju pravničku filosofiju.

PRIRODNO pravo, govorio je, genusni je pojam ljudskih prava. Zato je za njega prirodno pravo predstavljalo simbol pravednog prava.

Vladimir Vuletić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Utom se zaiskrila ideja stvaranja pravne porodice po svojevrsnom kantovskom kategoričkom imperativu pravednog prava, u kojoj su naučni srodnici i sledbenici, ne samo iz Srbije, već sa svih kontinenata, preko trideset godina, okupljeni u Kopaoničkoj školi prirodnog prava (Universitas Iuris Naturalis Copaonici) baštinili životopis pravničke logike i akademske počasti.

Slobodan Perović je govorio s besprekornom dikcijom, naučnom lucidnošću, intelektualnim žarom radoznalog studenta i životnom mudrošću profesora, akademika, redaktora, urednika, predsednika Suda poslednje zajedničke države, člana Krunskog saveta, predsednika Komisije za izradu Građanskog zakonika Srbije i, najzad, pred kraj života, nosioca počasti člana ruske Državne akademije.

Kako je govorio, tako je i pisao. Iza njega su ostala kapitalna dela domaće civilistike pisana lapidarnim, svedenim, jasnim, minucioznim stilom, kao da je pratio Hegelove reči da se do jednostavnosti valja uzdići. Za njega su važile Bogišićeve prevodilačke misli iz rimskog prava da "što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi" i da je "zakon opor, ali je zakon".

PROFESOR Perović je bio i naučni rodoljub. Srbiji je podario najbolje od svog naučnog plamtećeg žara, ali nije zaboravio ni svoju rodnu Crnu Goru, a ni najmiliju mu Republiku Srpsku. Nema naučnika, a verovatno ni čoveka koji je toliko učinio za sinergijsko udruživanje pravnika i sjedinjavanje jedinstvenog naučnog prostora među ova tri srpska plemena koliko je to uspeo da postigne Slobodan Perović.

On je naučni pravnički ujedinitelj Srbije, Crne Gore i Srpske.

Profesor Perović je neizbledeli pečat i neizbrisivi trag da je, njegoševski, "blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi" jer "vječna zublja vječne pomrčine, nit dogori niti svjetlost gubi".

Akademik, prof. dr Slobodan Perović, bio je pesnik prava. Moj profesor. Predsednik komisije za moj izbor u prvo univerzitetsko naučno zvanje.

A živeo je, kao što je i verovao - honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere: časno živeti, drugog ne povrediti, svakom njegovo pravo dati.

Neka mu je večna slava i hvala.