Srpkinja glavna zvezda u bangladeškom filmu

KADA je pre pola decenije, baveći se modelingom, iz Kine i Indije svratila na izlet do Bangladeša, Novosađanka Mina Boškan nije ni pomislila da planirana sedmodnevna poseta može da se produži na boravak od gotovo tri godine, kao i da joj odredi deo životnog puta.

Međutim, upravo to joj se desilo.

Jer, u zemlji sa 150 miliona stanovnika, naišla je na toplo gostoprimstvo i otkrila niz zajedničkih crta sa Srbijom. Radila je kao model na modnim revijama i foto-šutinzima, snimala reklame, spotove, a na kraju je snimila i film. Sada je ušla u istoriju kao prva Srpkinja sa glavnom ulogom u bangladeškom filmu.

Pročitajte još: SRPSKA GLUMICA SNIMALA SA SVETSKIM ZVEZDAMA: Džeremija Ajronsa sam zvala Jeremija

- Pakujem kofere, jer u sredu krećem put Dalekog istoka, u Daku, na svečanu promociju filma koja je zakazana za 22. februar - kaže, za "Novosti", Mina. - Reč je o avanturističkom, poučnom filmu, u kojem, pored mene, još trojica mladića putuju Bangladešom i otkrivaju lepote zemlje, i sebe u svojoj zemlji, da bi mogli negde drugde da krenu. Namenjen je mladima, a ujedno je i porodični film. Reditelj je Razibul Hosain iz Azijskog instituta za medije i komunikacije, poznat po dokumentarnim ostvarenjima.

NAZIV filma na bangla jeziku, koji Mina govori, čita i piše, jeste "Srce u bojama duge", a u prevodu na engleski - "Život u bojama duge". Tokom snimanja i putovanja, zabeležene su razne dogodovštine.

- Nije bilo zone komfora. Naprotiv. Kampovali smo, putovali raznim prevoznim sredstvima, i za nekoliko meseci obišli gotovo celi Bangladeš. Ispunila sam neke svoje davnašnje želje, adrenalinsko-avanturističke, kao što su vožnja paraglajdera, ronjenje pod punom opremom i surfing na dasci. Čitava poenta je, zapravo, u procesu, putovanju i radu, i svim doživljajima i dešavanjima, što je mnogo bitnije od samog dolaska na neku destinaciju.

Za snimanje na jednom ostrvu u Indijskom okeanu, koje zovu "ribarsko", filmska ekipa je morala da traži dozvolu od gusara.

Pročitajte još: Srpska glumica Ratislava Gačić u spotu rokera Stiva Haketa

- Kada je režiser Razibul saopštio da su nam pirati napokon odobrili snimanje, pomislila sam da je reč o šali. Međutim, dolaskom na ostrvo, do kog smo ogromnim čamcem putovali tri časa, mnoge stvari su postale jasnije. Tamo nema ni vode ni struje, a na njemu smo zatekli uglavnom žene čiji muževi na brodovima provode po nekoliko meseci. One se bave proizvodnjom šutki, sušene ribe, koja je veoma skup i cenjen specijalitet. Do tog ostrva nema prevoza, Bangladešani tamo i ne idu, a većina žitelja je s našim dolaskom strance videla prvi put u životu. Gusari su se, kako smo saznali, oteli zajednici i žive daleko od civilizacije.

ZANIMLjIVO je, kako Mina potvrđuje, da su članovi filmske ekipe bili upozoreni da sa "gusarskog ostrva" ne smeju da ponesu nikakav suvenir, pa ni kamenčić sa plaže.

- Izronila sam koral, ali su me zamolili da ga vratim na isto mesto, jer priroda ne sme da se uznemirava. Tamo smo proveli desetak dana s pola litra flaširane vode dnevno. Ustajali smo u zoru, radili do mraka, a reditelj nam ništa nije otkrivao, već je sve mistifikovao i čekao da se čitava ekipa, nas 20, snađe.

Film "Srce u bojama duge", kako Mina ističe, iako sniman na atraktivnim i egzotičnim lokacijama, nije komercijalan.

- Dugo je potrajala i montaža, a mnogo vremena je proveo i u "bunkeru", zbog komisije za cenzuru, koja je kod njih veoma stroga. To je, smatram, jedan od dokaza koliko ta zemlja brine o svojim stanovnicima, jer žele da je prikažu u njenom istinskom svetlu. Takođe, posebno brinu o strancima, koje žele da ugoste na najbolji način - zaključila je Mina.

ZEMLjA S DUŠOM

- Želja da budem dostojanstveni predstavnik svoje zemlje i da prenesem i proširim saznanja o Srbiji na Dalekom istoku mi se ostvarila. Takođe, volela bih da i ovde prenesem dah Bangladeša, jer tamnošnji stanovnici, jednako kao i mi, imaju široku dušu - kaže Mina Boškan.

MAJKA I SESTRA

MINI Boškan su se u Bangladešu pridružile najpre mlađa sestra Dunja, a zatim i majka Vesna.

- Sreći nije bilo kraja kada smo dočekale mamu, koja nam je donela štrudle s makom, šunku i rakiju, za svaki slučaj. Smatram da mogu da budem ponosna na našu hrabrost. Osećam veliku zahvalnost prema mami i sestri, koje su, u našem maniru, pokazale duhovnost i snalažljivost ljudi sa ovih prostora.