ODNOSI Srbije i Crne Gore nisu samo danas izloženi opterećenjima. Toga je bilo i u prošlosti, a stvarale su ih istorijske okolnosti. O tim nikad do kraja ispričanim pričama pozabavila se u svojoj knjizi "Odnosi Srbije i Crne Gore 1851-1860" profesor istorije Katarina Todorović, član međunarodnog Udruženja pravoslavnih naučnika sa centrom u Voronježu u Rusiji. Ističe da su odnosi između Crne Gore i Srbije varirali, od veoma dobrih, koji su podrazumevali podršku i saradnju, do veoma loših, uz prebacivanje, optuživanje i nepoverenje. Često su bili negde između ove dve krajnosti.

Pročitajte još: Sve svađe Srbije i Crne Gore

Kao prekretnicu u odnosima dveju država u 19. veku, ona vidi trenutak u kome je promenjen karakter crnogorske vlasti.

- Proglašenjem Crne Gore za kneževinu 1852. godine, izgubio se sklad koji je do tada vladao između duhovne vlasti na Cetinju i svetovne vlasti u Beogradu. Kako su osnovni cilj obeju kneževina u periodu 1851-1860. godine bili učvršćivanje državne vlasti i širenje države na teritorije gde je živeo srpski narod pod turskom, ali i austrijskom vlašću, neminovno je bilo da će se državne politike dveju kneževina sudariti - navodi Katarina Todorović.

PODSEĆA istoričarka da je vodeća ličnost nacionalne politike u Srbiji u to vreme bio Ilija Garašanin, koji o crnogorskom knezu Danilu Petroviću nije imao visoko mišljenje.

- Često je smatrano da on vuče nepromišljene i brzoplete poteze koje idu na štetu naroda. S druge strane, knez Danilo je smatrao da Garašaninovi potezi nisu dovoljno energični i često je zamerao srpskim vlastima što ne vode aktivniju oslobodilačku politiku. Zapravo, i u Beogradu i na Cetinju došlo je do mešanja i pretplitanja nacionalnog, dinastičkog i državnog interesa. Stoga je situacija u međusobnim odnosima Crne Gore i Srbije bila komplikovanija nego u vreme Petra Drugog Tako je bilo jer u vladičino vreme na Cetinju nije bilo drugih interesa osim nacionalnih. Mada je pokušavao da organizuje državu, Njegoš je smatrao da je to samo privremeno, jer bi se, po oslobođenju Srba, crnogorski vladika preselio u Peć, dok bi svetovna vlast i nad stanovništvom u Crnoj Gori pripala knezu koji je sedeo u Beogradu. Zbog toga je vladika, i kad je mislio da drukčije treba raditi, prihvatio nacionalnu politiku vođenu iz Beograda. Gubitkom duhovnih prerogativa, vlast na Cetinju ušla je u borbu za isti položaj među Srbima kakav je hteo i srpski knez - kaže Todorović.

Pročitajte još: SUSRET SA ISTORIJOM: Zašto Crna Gora strahuje od svoje srpske prošlosti

ONA smatra da se nacionalna politika punije ispoljavala na kulturnom planu, u saradnji dveju država, nego na političkom.

- Dopremanjem štamparije, otvaranjem škole i nabavkom udžbenika, u vreme vlade kneza Danila, Crna Gora je započinjala svoj prosvetni put. Kneževina Srbija joj je na tom putu svesrdno izašla u susret. Dobri odnosi na kulturnom planu nisu bili ograničeni državnim faktorom, kao što ni sama srpska kultura i prosveta nisu bile ograničene državnim granicama, već su bile prisutne svuda gde su živeli Srbi.