Crkva je Titova!

KADA je vladika Amfilohije došao na tron mitropolita crnogorsko-primorskog, odmah je počeo da obilazi crkve u eparhiji. Prolazeći kroz durmitorski kraj, svrati u crkvu u selu Novakovići. Pronađe nekako ključ i sa đakonom koji ga je vozio uđe u hram. Vidi se, crkva nedavno građevinski obnavljana, promenjen krov, sveže malterisana. Očito su je obnavljali ljudi koji nisu crkveni, ono malo stvari što se našlo u crkvi bačeno na pod u oltaru. Iznenada se na vratima pojavi silna momčina, koji pravo sa praga viknu, pretećim glasom:

- Šta ćete vi ovde, ko ste vi?

- Ja sam mitropolit crnogorsko-primorski, evo, svratili da obiđemo ovaj hram, da vidimo u kakvom je stanju - poče vladika Amfilohije da objašnjava, očito nedobronamernom mladiću.

Pročitajte još: Amfilohije Radović: Slavimo 1918. to je godina naše slobode

- Ovu crkvu su gradili naši preci pa je bila sva propala, samo što se nije srušila. Pre dve godine se prisnilo tu jednoj babi kako treba da obnovimo crkvu jer svake godine iz sela neko pogine. Predsednik mesne zajednice pošao u opštinu, ispričao sve potanko predsedniku i on od sredstava saveza boraca sve ovo platio te je lanjske godine urađeno. Pope, beži odavde, ovo je Titova crkva!

Pokušava vladika da objasni nadobudnom mladiću, ali uzalud.

- Ako za pet minuta ne izađete odavde, zaključaću vas, pa ćeš pope imati vremena da držiš govor i moliš se Bogu do sutra - podviknu mladić.

Rečeno-učinjeno, prilupi vrata, zaključa, i ode kući.

Gleda mitropolit šta ga je snašlo, ispregleda unutrašnjost hrama, vidi ostatke nekadašnjeg vremena, pa poče da služi liturgiju. Posle dva sata završi, vreme prolazi, pada polako i mrak, kad onaj mladić banu na vrata:

- A, bili ste se prepali da neću doći, ha, ha... Da me ne zakumi stric da te otključam, džabe se ti, pope, moliš Bogu ceo dan, noćio bi ti meni tu.

Tomaš Ćorović

Nastavi vladika priču sa mladićem, koji mu reče da je za obnovu crkve najzaslužnija njegova tetka koja je za Pokrov, gde je pre rata ovde bio veliki skup, vodila kolo i još tada počela borbu protiv popova i drugih narodnih ugnjetača.

- Daće Bog, da ja tebe, mladiću, jednog dana krstim u ovom hramu - zaključi dijalog vladika, i pođe ka Cetinju.

OVO je samo jedna od mnogobrojnih anegdota koje je od zaborava sačuvao publicista Tomaš Ćorović. On se u monografiji "Crkva u Drobnjaku" bavio i drugačijom stranom obnove duhovnog života ljudi ovog kraja.

Pročitajte još: PERUANCI PRIHVATAJU PRAVOSLAVLjE: Amfilohije u istorijskoj poseti prestonici Inka krstio više vernika (FOTO)

Leto 1945. godine, veliki narodni zbor u Bukovici. Izbori za Narodnu skupštinu, kandidat partije ispred šavničkog sreza je narodni heroj Vladimir Jakić, a glavni govornik Spasoje Šarac, sekretar sreskog komiteta u Šavniku. Posle partijskih govora je veliko narodno veselje. Tu su i prvi svatovi. Mladoženja je Vuksan, pripadnik narodne milicije, a nevesta Sofija, lepa skojevka. Kum je, ko bi drugi nego drug Spasoje. Očevi mladenaca, stari ratnici Marko i Radoš insistiraju da se mladenci venčaju u crkvi. Narodni odbor još nije organizovao matičnu službu, tako da Spasoje mora popustiti. Venčanje je obavljao pop Zarije Žugić u crkvi na Mljetičku. Kum Spasoje nevoljno stoji i prati popovu propoved. U jednom trenutku će vrlo autoritativno zapovediti:

- Skrati to, pope!

- Što ti ne skrati juče - odsečno će pop Zarija i nastavi da činodejstvuje.

OPELO KALUĐERA JEFTIMIJA

NEGDE oko 1930. godine prenošene su kosti barjaktara i drobnjačkog kapetana Joka Poleksića u njegovo selo Mokro kod Šavnika. Stari barjaktar Joko je poginuo kao dobrovoljac u jurišu u slavnoj bici na Mojkovcu, gde je posle bitke i pokopan. Opelo starom ratniku drži iguman manastira Bijela Jeftimije Glomazić. Kaluđer Jeftimije je bio u zadnjem ratu dokazani nacionalni radnik i komita, međutim, bio je i poročan, voleo je da popije i dobro pojede, a znao je zametnuti kavgu. Na grobu govori Nikola Ružić, komandir Drobnjačkog bataljona sa Mojkovca. Nikola je bio dobar junak i vojni komandant, ali je bio malo i dosadio držeći govore na ispraćajima svojim saborcima. Govoreći tim povodom, komandir će se obratiti uspavanom ratniku:

- Ustaj, barjaktare Joko, ustaj da vidiš kako nam izgleda nova uvećana otadžbina, ustaj, kapetane, da vidiš novu cestu kroz tvoj Šavnik, ustaj, junače, da uživaš u slobodi...

Odužio komandir Nikola, a Jeftimije jedva čeka da počivšem kapetanu Joku otpeva "Večnaja pamjat" pa da seda za bogatu trpezu koju su sinovi pripremili, prekinuće govornika:

- Brate Joko, počivaj u miru, ne slušaj ovoga što laprda! Ne ustaj! Lezi đe si, bolje ti je tamo nego s nama.