RETKI su slikari koji nisu ovekovečili na platnu ženu za kojom žude. Žene neobične lepote i izražene inteligencije, nežne i mirne, ili preke i strasne, bile su i ostale njihova večna inspiracija.

Prelepa Muni bila je nadahnuće i nepresušna inspiracija Paje Jovanovića (1859-1957). Kada se početkom 20. veka umetnik nastanio u Beču, nije ni slutio da će mu ćerka nastojnika kuće u kojoj je imao atelje, Hermina Muni Dauber, zauvek osvojiti srce. Najpre stidljivo i sa osećajem dubokog poštovanja, mlada Muni je pozirala Paji, da bi vrlo brzo njen lik i telo postali sama svrha umetnikovog rada.

- U toj meri ga je zaokupila da je s neskrivenim elanom ostvario seriju skica, studija i radova sa prikazom ženskog lika i tela - kaže, za "Novosti", istoričar umetnosti Petar Petrović, muzejski savetnik u Narodnom muzeju. - Na njima provejava prepoznatljivi lik Muni. Pre nje, Paja Jovanović skoro da i nije slikao aktove. Odbojnost prema njima je stekao na bečkoj Akademiji, jer su na kursu večernjeg akta dovodili oronule beskućnike.

Venčali su se kada je Muni napunila osamnaest godina. Pred naletom rata, morali su da se sklone iz Beča. Ratne godine proveli su zajedno u Ženevi, a živeli su od honorara bogataša i uglednika koje je Paja portretisao.

- Može se reći da je bio prilježan prema mladoj supruzi - govori Petrović. - Pomagao joj je da se obrazuje, uzimao za nju časove stranih jezika, tenisa i jahanja. Već na početku njihovog poznanstva, Muni je pozirila za "Vilinski san" ili "Parsifal", kao i za sličnu kompoziciju na temu "Parisov sud".

Za čuvenog banatskog slikara Konstantina Danila (1802-1873), ljubav života bila je Sofija Deli. Upoznao ju je kao dvadesetčetvorogodišnjak u kući kikindskog podžupana Ištvana Karačonija, koji je mladu Sofiju posle smrti njenih roditelja primio u dom kao svoju štićenicu.

MUNI KAO KRALjICA KADA je Paja Jovanović portretisao kraljicu Mariju Karađorđević u punoj figuri u večernjoj balskoj haljini, kao model mu je poslužila njegova Muni. - Slikajući veće ili manje alegorijske slike sa predstavom ženskog lika i tela, uvek je u te figure unosio prepoznatljive crte lica svoje voljene supruge - objašnjava Petrović. - Muni kao boginja Dijana u lovu, kao Meduza, Afrodita, Venera... i sve tako, čak do poznih godina. Za kraj, potpuno slabog vida i drhtave ruke, ostareli umetnik ispisuje poslednju odu lepoti, slikajući lik svoje Muni i buket sveže ubranih ruža.

- Slike Konstantina Danila su bile ono drugo lice koje je on kao umetnik želeo da ima, ali mu priroda, nažalost, to nije podarila - kaže Petrović. - Pogrbljen, slabodiv, rošavog lica, setnog pogleda i tih, Danil je bio uzdržan i povučen pred ženama, pogovoto onim koje su plenile lepotom. Ipak, jedan susret sa mladom Sofijom kod njega je rasplamsao emocije do te mere da ju je odmah zaprosio i ubrzo se venčao.

Nasuprot zaljubljenom slikaru, nestalna Sofija je razmišljala da ga ostavi, ali je odustala, jer bi to bilo pogubno za njen materijalni položaj.

- Kako bi udovoljio skoro svakoj njenoj želji, sagradio je veću kuću u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu). Uredio je luksuzno, po ukusu svoje supruge, ne bi li je zadržao kraj sebe - kaže Petrović. - Ali Sofija je u muževljevom odsustvu tražila razonodu u društvu mlađih muškaraca. Mada je Danil to naslućivao, odbijao je da poveruje u glasine o njenom neverstvu i obasipao je i dalje poklonima, pažnjom i lepim rečima. Kada je teška bolest prikovala Sofiju za postelju, godinama je negovao. Posle njene smrti, retko je uzimao kičicu u ruke i odbijao nove porudžbine. Na nagovor prijatelja da se vrati slikanju i završetku započete velike slike "Sveta porodica", samo je kratko odgovorio: "Zar ne vidite da je i mene za sobom ponela u grob..."

Srce velikog pesnika i slikara Đure Jakšića (1832-1878) osvojila je Mila Popović, glumica i ćerka kikindskog kafedžije.

- Na početku karijere, šetajući od Beča do Minhena, Jakšić odlučuje da se nastani u Kikindi i tu otvori slikarsku radionicu - priča nam Petrović. - Za manje od godine, koliko je proveo u Kikindi, ostvario je nekoliko izuzetnih poetskih i slikarskih dela koja su danas antologijska. Nesuđenoj velikoj ljubavi Mili Popović duguje svoje najlepše stihove i najlepši ženski lik koji je ikada naslikao. "Devojka u plavom" iz Zbirke Joce Vujića danas krasi postavku Narodnog muzeja.

Stevana Todorovića (1832-1925) i njegovu suprugu Poleksiju spojila je ljubav prema slikarstvu.

- Poleksija je rano stekla lepo obrazovanje i kulturu, jer je odrasla pored oca visokog obrazovanja Matije Bana, koji je pod Obrenovićima bio kneževski vaspitač - kaže Petrović. - Izabranik njenog srca Steva, vispren, elegantan, školovan u Beču i rado viđen u otmenom beogradskom društvu, čim je upoznao nežnu i suptilnu Polu bez oklevanja je zaprosio.

Kada se 1864. u svojoj šesnaestoj godini udala za šesnaest godina starijeg Stevu Todorovića, Poleksija je već znala osnove crtanja, tako da je odmah mogla da pomaže mužu.

- Ona je Stevi bila ne samo odan bračni drug, nego i pouzdana saradnica - objašnjava Petrović. - Sa njim je putovala po Srbiji, boravila u Carigradu, a posebno u Firenci i Rimu, gde su kopirali poznate kompozicije renesansnih majstora Rafaela, Ticijana, Veronezea i Tintoreta. Više velikih istorijskih kompozicija, oko dvadeset ikonostasa, mnoge ikone, pejzaže, više od pet stotina portreta, sve je to mogao Steva da postigne, jer je imao pomoć i podršku Poleksije. Nadživela ga je četrnaest godina, ali do poslednjeg dana je čuvala uspomenu na čoveka koga je najviše volela.

Muni na delu Paje Jovanovića / Foto Narodni muzej



PROČITAJTE I: Zlatni rasadnik naših umetnika

Smisao života nije u tome da se završi. To je vrlo dobro znao Sava Šumanović (1896-1942), ali o tome nije govorio. Niti o ljubavi.

- Šumanović je boravio u Parizu dvadesetih godina prošlog veka. Učio je u ateljeu Andrea Lota, izlagao na pariskim salonima... Za jedan od ženskih aktova model mu je bila lepa Žanet Šarije, koju su slikali viđeniji pariski umetnici. Šumanović joj je na kraju poziranja uručio honorar mnogo veći od uobičajenog - govori nam Petrović. - Žanet je to shvatila kao ponudu ili poziv za stupanje u nešto drugačije odnose od poslovnih, pa je pozvala slikara u spavaću sobu. On je odbio, rekavši da je to nagrada za osmočasovno naporno i strpljivo poziranje. Drugi Šumanovićev model, brineta Florans, bila mu je naročito mila, jer je ovu profesiju izdigla na viši nivo. Za nju će Šumanović zabeležiti da se razlikuje od većine: "U modelu gledam ličnost koja zarađuje za hleb kao i mi. U Floransi sam našao ne samo model, već i osobu koja se interesuje za umetnost. Često sam je vodio i u velike galerije i objašnjavao dela nekih umetnika. Znala je da otkrije svoju dušu, da se raduje lepotama života, ali je samo jedno skrivala: život u porodici."

SAVINE KUPAČICE

PO povratku iz Pariza, Šumanović se suočio s mukom kako da u Šidu nađe model za akt. To će mu poći za rukom tek pet godina kasnije.

- Uspeo je da se dogovori sa Emom, devojkom koja je radila u jednoj kafani - govori Petrović. - Kasnije je zabeležen komentar njegove majke Perside da su svi napuštali njihovu kuću kad bi ta devojka dolazila da mu pozira, jer je u ono doba to bila velika sramota. Sava je, gotovo u dahu, za samo tri godine, sa jednim modelom naslikao izuzetan ciklus "Šidijanke" - "Kupačice", koji broji oko šezdeset slika.

Foto Galerija Sava Šumanović