Milica Knežević: Ne predajte se nikada!

PRESTANITE da mi govorite da sam prikovana za kolica! Možda vas začudi, ali kolica nemaju svrhu da učine nekoga zatvorenikom. Baš naprotiv, pružaju mu mogućnost da zaista živi život. I znajte, neću odustati od svojih snova, uspeha, ispunjenosti i zadovoljstva.

Ovako zvuči Milica Knežević (23), iz Česterega kod Zrenjanina, dok se na svom blogu obraća svima koji je sažaljevaju jer je posle saobraćajne nesreće ostala nepokretna. Ali i svima kojima nedostaje snage da se, poput nje, izbore s najvećim "padovima" koji život izvrnu naglavačke.

Ona roni, pliva, vesla, surfuje, igra ragbi, skače padobranom i ima sve desetke u indeksu zrenjaninskog Tehničkog fakulteta. Nema strah od toga da spakuje kofere i sama odleti u Ameriku na studije. I vrati se još jača. I sve to iako je zbog povrede kičmene moždine u invalidskim kolicima i može da koristi samo jednu ruku.

Pre devet godina, pogrešan, nepromišljen potez vozača, njenog oca, saobraćajna nesreća i povreda, "koštali" su tada četrnaestogodišnju devojčicu velike patnje i promenili joj svaki delić prethodnog života.

- Maštala sam pre toga da nastavim sa odbojkom i postanem reprezentativka - seća se Milica. - "Videla" sam svetsku karijeru.

Želela je da upiše fakultet, uči, izlazi, druži se i voli... Ali nesreća je sve promenila. Bilo je potrebno mnogo godina i truda da bi se izdigla sa "dna".

PROČITAJTE I: Imaju hendikep i volju da rone!

Danas Milica redovno piše svoj blog "Izaberi da živiš", deli iskustva i ludosti koje isprobava tako "prikovana za kolica". Njeni tesktovi i fotografije na kojima je srećna, inspiracija su mnogima koji su se našli u sličnoj situaciji, ali i njihovim porodicama. Mnogo toga je u svojoj okolini Milica promenila, uticala na to da mladi sa invaliditetom postanu vidljivi. Zbog toga je osvojila prvu nagradu za društveni aktivizam i postala "mladi heroj Srbije".

Iako danas kaže da za nju nema nepremostivih prepreka i da vreme ne treba traćiti, nije se optimizam rodio preko noći.

- U početku nisam bila svesna šta mi se dogodilo - priseća se Milica. - Probijala se do svesti informacija da su minimalne šanse da ću ikada pomeriti išta osim trepavica, a kamoli hodati. Usledio je jeziv period prihvatanja, u kome ništa nije imalo smisla. Posle bezbroj sati rehabilitacije u Rusiji, Americi, ponovo sam mogla da govorim, sedim, da koristim ruku. Mirenje je stizalo polako, ali sve više je bolela tuga koju sam čitala sa lica mojih najmilijih - mame Ljiljane, starije sestre Marije i bake Bjelice.

Smejaće se zbog njih, govorila je u sebi. A sve vreme, uz Milicu je bio i njen dečko Dragan Bjelić, s kojim se upoznala malo pre nesreće.

- Kada sam shvatila da moj život nikada neće biti kao pre, nisam ništa očekivala od njega. Razumela sam sve. Ali on je ostao uz mene - priča Milica. - Pokušala sam da ga oteram, plašeći se da sam mu teret. Ali, nije odustajao. Pratio me, bodrio, terao da volim svoj život takav kakav je. I sada se trudim da iskoristim svaki dan, jer u sekundi može sve da se promeni.

Neke od njenih ideja su njeni najmiliji nazvali ludostima. Nedavno se odlučila na tandem skok padobranom sa 3.000 metara. A prošle godine je, kao dobitnica stipendije vlade SAD, Rajt Stejt univerziteta u Ohaju, jedan semestar provela u Dejtonu, tamo otputovala i živela sama četiri meseca.

- To je bio veliki korak, jer do tada bila maksimalo upućena na pomoć bližnjih i osam godina se nisam samostalno ni mrdnula - iskrena je Milica. - Nisam im ništa govorila sve dok nije trebalo da se spremam za put. Mislim da su želeli da me zaključaju i zabrane mi da odem, ali nisam odustala. Za osobe u invalidskim kolicima, u Americi nema problema, jer je sve pristupačno. Samostalan život tamo promenio mi je život. Upoznala sam toliko divnih prijatelja, a sve sam morala i mogla sama. I to iskustvo dalo mi je krila.