Kumovali smo sinu poginulog rudara

VELIKA tragedija koja se dogodila 1989. godine u aleksinačkom rudniku obeležila je život Uke Šalje. Postao je siroče i pre nego što se rodio. Tačno 18 dana pre nego što će ga majka Hazbija doneti na svet, 17. novembra, otac Uka nastradao je u požaru u kome je poginulo 90 rudara. "Večernje novosti" tada su postale kum tek rođenom mališanu.

Uka, koji nosi ime po poginulom ocu, s majkom Hazbijom i danas živi u Aleksincu. Posle 29 godina, i dalje pamte dobročinstvo, plemenitost i prijateljstvo koje su im kumovi pružali u najtežim trenucima života.

PROČITAJTE JOŠ: JUBILEJ "NOVOSTI": Dopisnička škola života

- Ukin tata i ja smo bili u braku osam meseci kada su mi javili da se u rudniku, u kom se tek zaposlio, desila nesreća - drhtavim glasom vraća teške slike Hazbija. - Imala sam nepune 23 godine. Uka i ja brojali smo dane do rođenja našeg prvenca. A onda se sve srušilo u jednom trenu. Kazali su mi da nijedan rudar nije preživeo. Ali narednih mesec dana, dok su izvlačili mrtve, nadala sam se.

U međuvremenu, 4. decembra na ginekološkom odeljenju Medicinskog centra u Aleksincu na svet je došao naslednik nastradalog rudara.

U bolnici posle porođaja sa majkom Hazbijom

- Hteo je Uka da mu podari svu ljubav ovog sveta, neizmerno mu se radovao - govori Hazbija. - Tog dana izgubila sam i oca, a moj sin i dedu koji bi ga, znam, obožavao. Moj otac Zeka Ljah bio je revirski pumpar, koji je tog zlokobnog petka bio sa ostalim rudarima u jami "Morava". Svi smo se radovali bebi, a moji roditelji su obožavali svog zeta. Prema priči tatinih drugova, on se vratio po Uku. Kažu da je bio na izlasku iz okna, ali kada je čuo da mu je zet ostao zatrpan, umesto ka izlazu, krenuo je u rudnik.

Usledili su teški dani za porodicu Šalja. Kumstvo koje im je ponudila naša redakcija uverilo ih je da nisu sami.

- Pamtim dan kada sam otišao u posetu malenom Uki i Hazbiji i, u ime "Večernjih novosti", darovao im poklon-čestitku od milijardu starih dinara - seća se Dušan Stojanović, koji je penziju dočekao kao dopisnik našeg lista. - Bio im je važan novac, ali mnogo više podrška u teškim danima. Uku sam posećivao, odlazio na rođendane, nosio poklone "Novosti"...

A onda je, sa ratovima i raspadom Jugoslavije, na veliku žalost, i ta priča otišla u zaborav. Izgubili smo kontakt sa Šaljama.

- Sve se promenilo, krenulo drugim tokom, došlo je neko drugo vreme - kaže Hazbija. - Ali nikome ništa ne zameram. Zahvalna sam i nikada neću zaboraviti šta su "Novosti" tada učinile za nas. Ta humanost i naše kumstvo će se uvek pamtiti i poštovati u ovoj porodici.

Najlepšu sliku o svome ocu Uka je stekao iz priča svoje majke. Ovaj lep i stasit mladić, ponosan je što nosi ime po svom hrabrom ocu i, poput njega, podrška je Hazbiji.

- Znam da ličim na tatu, da je bio hrabar i da mi se mnogo radovao - kaže Uka. - Mama čuva sve isečke iz "Novosti", i o tragediji, i o mom rođenju i kumstvu. "Novosti" su i dalje na posebnom mestu u našoj kući. Dragi naši kumovi, nemam reči kojima bih izrazio duboku zahvalnost za pažnju koju nam poklanjate.

Tragedija u rudniku, Uki je obeležila život. Želeo je da krene stopama svog oca i dede, ali mu majka to nije dozvolila. Izgubila je već dvojicu najmilijih, pa nije htela da strahuje i za sina.

- Završio sam srednju prehrambeno-tehnološku školu, upisao Višu saobraćajnu u Trsteniku, ali sam morao da prekinem studije, jer nismo imali novca da idem do kraja - priča Uka. - Trenutno živimo od socijalne pomoći, jer od 26. godine više ne primam porodičnu penziju. Mami nedostaje nekoliko godina da stekne to pravo, pa nam je sad zaista teško, jer ja nemam posao. Situaciju otežava i to što brinemo o vrlo bolesnoj baki. Dovijam se na sve načine da pomognem porodici, zaradim poneki dinar od servisiranja računara, što mi je, inače, najveća ljubav. Taj posao volim i znam da radim, ali bi nam stalna plata mnogo olakšala život.

SOLIDARNOST

- TRAGEDIJA u aleksinačkom rudniku, kada je cela prva smena jame "Morava" stradala, bila je najteži događaj u mojoj novinarskoj karijeri - kaže Dušan Stojanović. - Ne zna se šta mi je bilo teže, da li suočavanje sa ugljenisanim telima koja su izvlačena narednih 29 dana ili odlazak u porodice nastradalih rudara. Ali, pamtim i nezapamćenu solidarnost, ne samo iz SFRJ, već i iz inostranstva, kao i rekordnu sumu sakupljenih donacija od 25 miliona maraka, što u namirnicama, što u novcu.

PROČITAJTE JOŠ: JUBILEJ “NOVOSTI”: U prvom planu je bio čovek

POSAO JEDINI SPAS

OPŠTINA Aleksinac nam je posle nesreće obezbedila krov nad glavom. To jeste najvažnije, ali danas bi sigurnost za našu porodicu nastala kada bi Uka pronašao posao - kaže Hazbija. - Prvih dana, godina posle nesreće dobijali smo pomoć sa svih strana. Sada kada pokušam da se setim svih plemenitih ljudi, pažnje i dela obuzme me nostalgija. Tada se živelo po principu - svi za jednog jedan za sve. Danas je to retkost, otuđeni smo i svi se borimo kako da preživimo.