SEDIM sam u gluvo predvečerje u neponovljivoj atmosferi skraćene verzije kafea "Hale 1900" mog prijatelja Denija, za jednim od tadašnjih svega nekoliko izrezbarenih stolova postavljenih na skupocene pločice od fajansa s tradicionalnom rojalističkom šarom iz Ponšona, pre nego što je kafanicu krajem devedesetih proširio u veliki bistro, gde i danas rado odem, u koju su, posle fajronta u lokalnim bircuzima, svraćali stari znanci i slučajnici, ostajući tu sve dok nebo ne poprimi boju ljubičica na kiši, sa šarenih geometrijskih otisaka na onom podnom porcelanu.

Preda mnom pomalo istrošen karaf vina "nijeluču" s padina Marane oko Borga, koje vuče tradiciju još iz dvanaestog veka, a kod mene na stolu tek nepun sat, isceđeno iz krupnih grozdova guste boje plavog crnila, kako mu i samo ime kaže, oplemenjeno aromama sitnog crvenog vođa, kajsije i opojnih lokalnih začina koje sakupljaju i u grozd unose razujane i suncem omađijane korzikanske pčele.

Na tacni naseckane suvomesnate đakonije sveže pristigle iz Tavere u visokim poljima Gravone, opkoljenih bogatim reljefom, ušuškanih u hladu kestena i stogodišnjih hrastova. Na salsiču sušenu u kamenim podrumima Ostrva lepote, naselo nekoliko meškoljavih smokava. Čitav taj živopisni mediteranski krajolik, u kom se na malom prostoru smestilo sve ono najpodsticajnije što priroda može da stvori, slio se, u autentičnim kolorima, u jednoj tacni i čaši, na moj sto.

Vrata, najednom, u pratnji nekoliko prijatelja i kolega, otvara pesnik i aforističar čijoj sam književnoj večeri upravo prisustvovao, pa potom ovde svratio. Mašu sa ulaza i pridružuju se. Spajamo stolove po srpski i u Parizu naručujemo korzikanski, bistro, po ruski.


PROČITAJTE JOŠ:
Ukusi Srbije od Čikaga do Milvokija

Razgovaramo o svetlostima Grada svetlosti. Misli društvo da se odista šalim kada u toj svetlosti ne vidim samo uzvišeno intelektualno i umetničko uzdarje kojim pariski stvaraoci poput ekstrapoliranih lučonoša nesebično čašćavaju uspavanu planetu i zvonare u vaskolikom buđenju šireći svetonazore unaokolo, već i onu sasvim običnu dimenziju čistog, dalekog neba s refleksijom nekontrolisane bistrine obližnjeg okeana i, po zalasku, bulevara u dva niza originalno i prepoznatljivo osvetljenih lamapderima, red žutom, red belom svetlošću.

Vadimo stihove iz "Uklete kuće" i ređamo ih u "Uspomene iz boljeg sutra", dajući potvrdu proverenoj tezi da se najbolji literarni kružoci u nastavku večeri održavaju za kafanskim stolom. Pre nego što zavesa padne na pločice iz Ponšona, pesnik i aforističar uzima svoju najnoviju knjigu i piše nešto, kao što je red u takvim prilikama, pre nego što mi je pruži. Bi mi milo. Otvaram korice i čitam posvetu:

"Mom prezimenjaku, Milovan Vržina."

Čitam ponovo, okrećem stranicu iz drugog ugla, zagledam. Mora da je greška. Nije me prepoznao? Mislim se, kakvi li smo mi to prezimenjaci? Nismo, čak, ni imenjaci. Zar ne zna s kim je sedeo čitavo veče? Jesu li kafanska isparenja tome doprinela štogod? Moj sabesednik me posmatra čiste svesti. Vratim pogled na hartiju. Pa mi u sledeći čas namah sinu. Vrž i čvor i jesu jedna te ista stvar.