Vojvođanske priče: U čekaonici stalo vreme

BILE su centar malih, ali tada veoma živih vojvođanskih sela. Odatle se kretalo na vašare i pijace, odlazilo na dalje školovanje, ispraćalo u vojsku ili beli svet...

Danas su mnogobrojne železničke stanice širom Vojvodine puste, zaobilaze ih i ljudi i vozovi. Kao nemi svedoci jednog prohujalog vremena stoje zakorovljene, ali i pored oronulih zidova, iz njih zrači nekadašnji raskošni sjaj, primeren značaju koji su imale.

Pročitajte još - Vojvođanske priče: Ćuprije kojih više nema, na potoku koji ne postoji

Samo tri decenije pošto je 1854. godine Džordž Stivenson postavio prvu železničku prugu u Engleskoj, pisak parne lokomotive prvi put se začuo u Vojvodini, i to između sela Jasenovo i Bela Crkva. Bio je to deo trase koja je povezivala karpatski region sa Dunavom. Do pre nekoliko decenija vozovi su godišnje prevozili oko 12 miliona putnika i špartali ravnicom na 1.780 kilometara pruga.

Obnovljena ali pusta stanica u Žedniku, danas

Razvoj železničkog saobraćaja uslovio je i izgradnju stanica, a sela kao da su se utrkivala u tome čija će biti lepša i prostranija. Stranice železničke prošlosti zapisuju da je prototip železničke stanice napravio inženjer Ferenc Pfaf, i to je bila kombinacija službenih i privatnih prostorija. Pfaf je projektovao veće železničke stanice na prostoru nekadašnje Habzburške monarhije, i to u Segedinu, Vršcu, Kikindi, Rijeci, Zagrebu, Varaždinu...

Lokomotiva ulazi u Žednik, nekada

U prizemlju su bile službene prostorije, na spratu stan šefa stanice i otpravnika vozova, a u okviru stanica bili su i stanovi za radnike. Čekaonice su bile staleški razdeljene po platnim razredima, a postojala je i prostorija za majke sa decom. Veće stanice su obično građene od žute klinker opeke i sa mnogo staklenih površina. Nezaobilazni deo eksterijera bili su bunar za osveženje i vrt za odmor putnika, kao i ograde od kovanog gvožđa koje su sprečavale izlazak putnika na kolosek, ali i mešanje onih koji dolaze i odlaze sa stanice. Narod je znao napamet red vožnje, a vozovi nisu kasnili, što je za današnje prilike nezamislivo.

Horgoška stanica danas potpuno oronula

Za gradskim nisu zaostajale ni seoske železničke stanice, a o tom vremenu i danas svedoče objekti širom Bačke - u Oromu, Žedniku, Šebešiću, Staroj Moravici, Tavankutu, Ljutovu, Skenderevu, Pačiru, na Paliću...

Stanica u Horgošu nekad plenila lepotom

- To je fascinantan deo naše industrijske arhitekture, mnoge stanice su puste, a i one u kojima vozovi staju su veoma zapuštene. Sem u Naumovićevu, koje je i danas “centar svemira” za ovaj deo Bačke, u mnogima se može sresti pokoji čovek, ili samo mačke - priča Igor Halašević iz udruženja “Autentik Vojvodina”, koji duže vreme proučava nasleđe ravnice.

Stanica Bikovo

- Stanica u Žedniku je sjajan primer secesije, koju, kad je vidimo, imamo utisak da je to neka od palićkih vila. Stanica Kamaraš, pored Horgoša, i danas priča priču o tadašnjem mondenskom letovalištu, tu je i predivna aleja koja je vodila do Kamaraš jezera. Ornamentika u Naumovićevu je impozantna, a stanica na Paliću je pravi secesijski biser. Danas mi ne možemo vozom otputovati od Aleksandrova do Pačira, a nekada je to bila jedna veoma živa ruta.

Stanica u salašarskom naselju Šebešić

S razvojem saobraćaja i izgradnjom puteva, mnoge železničke trase ostajale su bez putnika, a potom, razumljivo, i brisane iz voznog reda. U njihovim čekaonicama vreme je stalo, zaustavljeno je u trenutku kada je tuda prošao poslednji voz. U mnogima i danas stoje klupe, plakati upozorenja...

Stajalište za vozove u selu Orom

Na zidovima su i dalje ispisane prve ljubavi, poruke izvinjenja, nekadašnje političke parole...

Čekaonica železničke stanice u Bajmoku

Objekti su ili ostajali prazni, ili su dati na korišćenje zadrugama i seoskim organizacijama. I to je nekako funkcionisalo dok su živela sela. Kako su ona počela da se prazne, i ti objekti su ostajali potpuno prazni. Natpisi na njima jedino podsećaju na to da je tu nekada postojalo selo koje je imalo život, planove, želje... i putnike.

Šaljivi detalj iz Tavankuta

VOZOVIMA U LOV, U ŠUME KAMARAŠA

Njegov naslednik Geza Karas (1837-1905) je 1875. pored šume počeo gradnju zamka visokog 16 i širokog 33 metra, a pored njega veštačkog jezera sa ostrvom. Lepota ovog krajolika brzo se pročula, izletnika je bilo sve više, i svi oni dolazili su uglavnom vozom.

Šalter za vozne karte odavno spušten