KOMENTAR: Trube

NEKI kažu da život zna da bude kao pivo: dopola pena, a otpola gorko. Ima jedno mesto gde se sve peni od sreće, radosti i uživanja. I gde retko ko na koga "zapeni". To je Sabor trubača u Guči, koji traje gotovo šest decenija.

Kada ispod planine Jelice grunu trube i krene pesma "Sa Ovčara i Kablara", suze radosnice poteku kao iz kabla. Sada, kada neke ratne trube diljem planete i dalje pozivaju u boj, na juriš i pogibiju, ova naša srpska je veseljačka, praznična, slavska i svadbarska buklija, koju nudimo celom svetu.

Ovde trube ne pozivaju u boj, već okupljaju narod svoj da se veseli i raduje životu. Ona je neprevaziđena narodna svetkovina. Što bi rekao Dobrica Erić, svima koji su u Guču kročili srca će da guču kao golubovi i s nestrpljenjem će očekivati sledeći Sabor. Simbolično ti golubovi mira sleću i na ramena mnogobrojnih gostiju iz celog sveta. Svi su u istom kolu.

PROČITAJTE JOŠ: Marko Trnavac: "Novosti" udahnule novi život mojoj trubi (FOTO / VIDEO)

Srpska truba pamti i slavi prošlost, ali nas i poziva, nadamo se, u vedriju budućnost. Uprkos svim "Vrteškama" i "Vrtlozima" koji nas vrebaju. Ona treba da pokaže da nam sam život "nije truba", jer muzičari kroz one limene zvuke slave radost života.

I dok se kao svadbarski kupus svakodnevno krčkamo u "vrućem političkom loncu", truba nas podseća na običnu malu iskonsku radost. Na "parče" univerzuma sreće ispod šatre. Ovde niko ne svira na note, pogotovo svetske, niti pristaje na neke dirigente. Svira se i peva iz duše, a diriguju hiljade ruku u vazduhu.

Veliki Sokrat bi na ovu našu situaciju verovatno ponovio: "Pij ono što gasi žeđ, voli onog ko tebe voli, i slušaj ono što te smiruje." I tako dok jedna stara pesma kaže: "Samo kap veselja tražim", u Guči se ono toči na tone. Hladno, ali mnogo. Samo neka se preliva širom Srbije.