VEĆ dvadesetak godinama unazad svedoci smo gotovo šablonizovanog scenarija u novinskim i publicističkim člancima, pa čak i u istoriografskim delima, da su Milan Kučan, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević ugasili svetlo u zemlji koja je trajala, s malim prekidom za vreme Drugog svetskog rata, skoro sedamdeset godina. Međutim, ako začeprkamo po arhivskoj građi, dokumentarnoj zaostavštini aktera političkih zbivanja šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i po mnogobrojnoj memoarskoj literaturi, lako ćemo uočiti da su 1991. ova trojica narečenih lidera Slovenije, Hrvatske i Srbije samo dokusurila ono što je ostalo od jugoslovenskog provizorijuma.

Proces rastakanja druge Jugoslavije imao je neku vremensku postepenost i godinama će biti tretiran kao državna i policijsko--obaveštajna tajna. Mnogi od aktera tih događaja, naročito oni koji su se opirali tom procesu i zbog toga bivali drastično kažnjavani izgonom iz političkog i javnog života, teško i nerado su svedočili o tom vremenu, i otkrivali deo po deo te istine, primorani valjda bolom svog poraza i stidom zbog svojih zabluda.

RAZVOJ događaja i politički zaokreti, najpre od 1958. do 1962. godine, i donošenje Ustava iz 1963, potom VIII kongres SK Jugoslavije i Brionski plenum, što će rezultirati Ustavom iz 1974, ukazivali su na neminovnu propast Jugoslavije. Sve se odigravalo pod plaštom razvoja samoupravljanja, postepenog "odumiranja države" i punog suvereniteta republika. I kao što retko u istoriji ovog podneblja biva, ovaj koncept je ostvaren - država nije nestala već se raspala, ali ne u smislu nestanka birokratije i prenosa vlasti na samoupravljače, već u najbukvalnijem smislu - republike su iskoristile svoj suverenitet i postale države.

Zanimljivo je da ceo proces dezintegracije Jugoslavije može da se posmatra i kroz lične odnose trojice jugoslovenskih čelnika, Josipa Broza, Aleksandra Rankovića i Edvarda Kardelja. Prve ozbiljnije čarke među njima počeće s kraja pete i početkom šeste decenije 20. veka. Kamen spoticanja biće pripreme za promenu ustava. Na jednoj strani su bili Tito i Ranković, a na drugoj Kardelj. "Sin naših naroda i narodnosti" tada je još bio za federaciju.

Pročitajte još: SUSRET SA ISTORIJOM: Tito ustašama omogućio da sa sovjetima oslobađaju Srbiju

O tom vremenu ostalo je zabeleženo sećanje Aleksandra Rankovića:

"Prvi veliki koncepcijski sukob između mene i Kardelja dogodio se 1962. godine, kada sam dobio nacrt ustava po Kardeljevom projektu, koji smo doneli 1963. godine. U tom Kardeljevom projektu garantovan je pun suverenitet republika. Šta to znači, pitam se.

Odem Titu i kažem: 'Stari, dobio sam projekat ustava. Iznenađen sam koncepcijom.

Kako ti izgleda? Šta misliš o projektu? Ne mogu da prihvatim neke stavove. Kako je tekla diskusija u Komisiji?'

Nisam član Ustavne komisije. Kardelj to vodi. Prepričam mu stavove o suverenitetu republika, a on mi kaže: 'To tako ne može. Daj mi svoj primerak ustavnog projekta.'

Sutradan, Tito mi se javlja telefonom, bilo je rano proleće 1962, i kaže: 'Ako stvari ovako idu, ja dajem ostavku!'

'Ne treba da daješ ostavku. Sazvaćemo plenum CK i raspraviti te stvari.'"

Edvard Kardelj je tih godina već bio slovenački nacionalista i konfederalista. Jugoslavija mu je bila potrebna da pomoću nje ostvari slovenačke nacionalne ciljeve. I Tito je to dobro znao. Zbog toga je on lično zaustavio ponovno štampanje Kardeljeve predratne knjige "Slovenačko nacionalno pitanje".

Tito i Ranković kada su bili najbliži saradnici

NEKI mesec kasnije, Tito zajedno s Kardeljom odlazi u Moskvu. Po povratku zove Rankovića i kaže:

- Ja s Kardeljom više ne mogu da radim. Dezavuiše me na svakom koraku. Sa mnom se ni o čemu ne dogovara. Napada Ruse. Tera svoju politiku prema Rusima. A Pepica intrigira protiv mene i Jovanke. Da sazovemo plenum CK. Iz Partije van on ili ja. Ja ću da držim referat.

I stvarno, na sledećoj sednici CK, na koju su pozvani samo probrani članovi ovog partijskog foruma, Kardelj je ostao usamljen u svojim stavovima. Niko mu nije dao javnu podršku. Posle oštrih nastupa Tita i Ivana Gošnjaka, drug Bevc je zatražio reč i zaplakao se, nije mogao da završi svoj govor...

I kao da se pomirio sa sudbinom i povukao se iz javnog života. Odlazi sa Pepicom u London na lečenje. Slao je poruke de će se po povratku potpuno povući iz Beograda i da će se posvetiti profesuri, da će predavati marksizam na Ljubljanskom univerzitetu. Ali slovenačko rukovodstvo nije mislilo tako. Šalju delegaciju kod Tita. Miha Marinko, Franc Leskovšek, Vida Tomšič i Ivan Maček postavljaju ultimativan zahtev da Kardelj ne može da se povuče iz partijskog vrha. Tito je popustio i pozvao Kardelja da se vrati na svoju dužnost. On je odmah prihvatio i već sutradan bio u Beogradu.

Pročitajte još: SUSRET SA ISTORIJOM: Zašto je Draža popularniji od maršala Tita

SLOVENCI, međutim, svoju misiju nisu završili rehabilitacijom Kardelja kod Tita. Okružuju ga sa svih strana. Naredne dve godine vuku ga po Sloveniji, organizuju lovove, priređuju zabave... i sve to u koordinaciji sa Hrvatima. Opkolili su ga Stevo Krajačić, Miroslav Krleža, Vladimir Bakarić...

Deset meseci 1964. godine nije kročio u Beograd. Boravio je na Brionima, na Brdu kod Kranja, posećivao razna mesta po Hrvatskoj i Sloveniji.

Po povratku u prestonicu, "okrenuo je ćurak naopako, nije se više ni kamuflirao, zaokrenuo je nacionalnu i državnu politiku ka konfederaciji", zabeležio je Aleksandar Ranković.

Svoj odnos prema Srbiji Tito će pokazati i početkom novembra 1964. kada je u saobraćajnoj nesreći stradao Slobodan Penezić Krcun. Kolale su tri verzije ovog slučaja: po jednoj, navodno je tečnost nepoznatog porekla nagrizla gumu prednjeg točka pa je pri velikoj brzini eksplodirao; po drugoj, prestrugana mu je osovina; a po trećoj, šofer je zbog blatnjavog puta izgubio kontrolu nad vozilom i udario u hrast na obližnjoj njivi. Bilo kako bilo, Tito nije došao na sahranu čoveku koji mu je u bici na Sutjesci spasao život i "za kim je tugovao ceo srpski narod". U vreme sahrane, na Brdu kod Kranja, veselo je čavrljao sa američkim glumcem Kirkom Daglasom.

Ranković, Tito i Kardelj u vreme kada su bili istomišljenici

U TOKU priprema za VIII kongres Saveza komunista Jugoslavije dolazi do novog razlaza velike jugslovenske trojke. Ovog puta sa jednom rokadom - Tito je uz Kardelja protiv Leke Rankovića.

Na ovom kongresu pripremala se promena partijskog državnog kursa i politike. U fokusu su konfederacija i nacionalne države. Zastupala se koncepcija nacionalnih i republičkih ekonomija...

Josip Broz, koji je nakon burnog partijskog plenuma marta 1962. godine dopuštao razdor između liberala i konzervativaca i pritom iskorišćavao jedne i druge u potrazi za nužnom ravnotežom kako bi sačuvao režim i svoju ulogu u njemu, na ovom kongresu je neočekivano stao na Kardeljevu stranu. Predlažući članove Izvršnog komiteta i naglašavajući njihovu nacionalnu pripadnost, za sebe je rekao: "Josip Broz Tito, Hrvat." Nekima je posle toga bilo jasno kuda ide Jugoslavija. Mnogima, nažalost, to ni danas nije jasno.

I na scenu ponovo stupa Edvard Kardelj. On će, 12. i 13 novembra 1965, na sednici Izvršnog komiteta CKJ, na zaprepašćenje svih prisutnih, izgovoriti:

"Jer na kraju krajeva, drugovi, ja ću to da kažem, nismo se mi u Jugoslaviju ujedinili zbog Jugoslavije, nego smo se ujedinili zbog socijalizma. I ako nam ne bude jasno da je socijalizam taj koji ujedinjuje Jugoslaviju, onda nikakav drugi faktor ne može da Jugoslaviju ujedini."

Pročitajte još: SUSRET SA ISTORIJOM: Hrvati nisu hteli u srpsku vojsku

PET meseci kasnije, sredinom marta naredne godine, za vreme Zagrebačkog velesajma, Kardelj i Vladimir Bakarić će obaviti seriju razgovora na kojima će biti udaren temelj događaja narednih godina i decenija o dezintegraciji Jugoslavije. Prvi korak je bio uklanjanje Aleksandra Rankovića, mada je njihov cilj zapravo bio Tito, ali kako su shvatili da njemu nisu dorasli, latili su se Rankovića, "glavni oslonac na koji je mogao da računa".

A onda je došao Četvrti plenum na Brionima, 1. jula 1966. godine. Pala je optužba da je lider srpskih komunista nosilac jugoslovenskog velikodržavnog centralizma i kočnica samoupravljanja, i uz to da je prisluškivao Tita i sve ostale značajnije jugoslovenske funkcionere. To je bilo dovoljno da bude eliminisan Aleksandar Ranković, jedan od trojice najvažnijih ljudi u zemlji.

Put za donošenje Ustava iz 1974. godine bio je otvoren. Ni Titov obračun sa maspokovcima u Hrvatskoj nije bio nekakva značajnija prepreka.

OPSESIJA DA ĆE GA SRBI UBITI

U DRUGOJ polovini juna 1966, kada su održavane pripreme za Brionski plenum CK Saveza komunista Jugoslavije, u liftu, u zgradi Centralnog komiteta (pored današnjeg tržnog centra "Ušće"), sreli su se Aleksandar Ranković i Edvard Kardelj:

- Zar ti, Bevc, stvarno veruješ da sam ja Tita i tebe prisluškivao? - upitao ga je Ranković.

- Ne verujem. Ti dobro znaš da Tito ima opsesiju da će ga Srbi ubiti - odgovorio je Kardelj.

- Ne znam - rekao je Ranković.

- E to, Marko, moraš da znaš.