RUDNIK mrkog uglja, jedini u Vojvodini otkako je osnovan 1804. u Vrdniku, eksploatisan je punih 164 godina. Okna fruškogorskog ugljenokopa zatvorena su pre pola veka, ali sećanje na vreme kada je ugalj iz utrobe Fruške gore odlazio širom zemlje, podelio je, za “Priče iz Vojvodine”, 84-godišnji Slobodan Todorović, poslednji živi rudar, koji se sa svojih 450 kamarata spuštao u njegove jame.

PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: Mornari iz rudnika

Otvaranjem ugljenokopa u Vrdniku, niklo je i rudarsko naselje, u kojem i danas žive potomci rudara koji se takođe rado prisećaju vremena kada je ovde nekada bilo izuzetno živo. Na poziv rođaka, s vešću da rudnik traži rudare, drage volje je te 1958. iz rodnih Batalaga kod Koceljeve došao Slobodan u ovo, tada samo rudarsko mesto.

PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: Okno u dvorištu

- Kada sam se javio za posao, rekli su mi da dođem u drugu smenu, i tako sam već prvi dan počeo da radim. I u njemu sam proveo punih 14 godina, sve do zatvaranja 1968. Katanac je stavljen posle procene da u dubinama više nema šta da se iskopa - priseća se Slobodan, koji živi u kući, na tek 300 metara od starog rudnika.

Iz okna “Zora”, dubokog 140 metara, naviru uspomene...

- Radilo se, bila su to srećna vremena, voleo bih kada bi vrdnički rudnik ponovo oživeo, da još jedared čujem zvuk sirene - kazuje jedini preostali živi rudar, kojem je kloparanje vagoneta bila najlepša muzika.

Vrdnički rudari, dok je u oknima još bilo živo

Po zatvaranju vrdničkog rudnika, Todorović je proveo sedam meseci u Resavici, a onda se zaputio u Nemačku i u rudnicima kamenog uglja u Rurskoj oblasti radio još 16 godina.

- Dubine na kojima smo kopali premašivale su 1.200 metara, ali je tehnologija bila mnogo savremenija, a bezbednost veća. Dok smo ugalj u Vrdniku “otpucavali” metan-kametitom, uz stalni rizik da to izazove eksploziju ili povećan nivo ugljen-monoksida, tamo su uz maksimalnu bezbednost radile mašine, prethodno u okna spuštene u delovima - seća se Slobodan, upoređujući dve etape svog rudarskog veka.

Vrdnička kula”

Kaže, bez obzira na sve rizike, imao je sreću da samo jednom bude povređen. U uskom podzemnom hodniku, vagonet pun uglja prikleštio ga je uza zid i ozledio mu grudni koš. Ali mladom i snažnom, bilo mu je dovoljno pet dana bolničkog lečenja da bi se ponovo vratio u jamu. Ipak, najveća tragedija desila se 24. marta 1958. godine, kada su u požaru u slepom oknu nastradala četiri rudara. U jami se tada nalazilo 24 rudara, koji su, kada su osetili širenje otrovnog gasa, počeli da beže ka izlazu...

- Naravno da sada nemam tu snagu i polet da sa kamaratima stanem u korpu i, uz pozdrav “srećno”, spustim se u okno - teška srca priznaje Slobodan, koji je već tri decenije u penziji.

Slobodan Todorović Foto: S. K.

VLASTELINI GUBE RUDNIK

- RUDNIK je počeo da radi 1804. Prvu eksploataciju počeo je manastir Vrdnik, koji je bio vlasnik zemljišta gde se ugalj nalazio. Rudnik je 1817. privremeno obustavio rad, da bi ga 1845. braća Pejačević, rumski vlastelini, uzela u zakup, i već 1850. prelazi u njihove ruke. Oni rudnik daju u zakup, prvo pojedinim Rumljanima, a na kraju trgovcu iz Pešte - podseća istoričar Zoran Nikolić. - Pejačevići su rudnik držali sve do 1871. godine, kada ga gube zbog nenamirenih obaveza prema državi.

USPEŠNIH ŠEST DECENIJA

PRAVA eksploatacija bila je tek 1907, kada Rudnik Vrdnik prelazi u ruke države. Pristižu novi rudari, a proizvodnja se zahuktava. Gradi se pruga Vrdnik - Ruma, kojom se rudnik povezuje sa prugom Beograd - Zagreb, što omogućava veći plasman. U to vreme Vrdnik je dobio jednu od sada najstarijih termoelektrana u Vojvodini, koja je koristila vrdnički ugalj i ujedno ga snabdevala strujom, kao i celo naselje Vrdnik i okolna sela.