Povratnički bračni par: Albanci nas dočekali rafalima, dedovinu više ne napuštamo

SAMO jedno mesto na svetu se zaista zove dom. Možda to nekima zvuči kao fraza, ali za mene i moju porodicu to je smisao života. To je budućnost koju stvaramo na svojoj dedovini, jer odavde više ne planiramo da odlazimo.

Pročitajte još: MLADOM DOMAĆINU NEDOSTAJE TRAKTOR: Miloš Rajković ostao na pradedovskom imanju kod Lipljana

Ovako priča Veljko Komatović (40), koji je sa suprugom Marijanom (35), sinom Strahinjom (5) i ćerkom Marijom (3) u metohijskom selu Žaču, u opštini Istok, stvorio to idealno mesto za život. U proteklih osam godina, po povratku iz raseljeništva, Marijana i Veljko postali su pravi domaćini, iako su počeli od gole ledine.

Iako im je kosovsko Ministarstvo za povratak, na čelu sa ministrom Daliborom Jevtićem, kao i ostalim povratnicima napravilo kuću, nije bilo lako početi sve iznova. Kako kaže glava ove porodice, trebalo je obraditi zapuštene oranice, urediti dvoriše...

- Najteže su nam padali gotovo svakodnevni napadi Albanca, odnosno porodice Keljmendi koja se najviše protivila povratku raseljenih Srba jer su obrađivali naša imanja. Osim što su napadali nas muškarce, na meti je bila i moja tada trudna supruga Marijana - priča Veljko.

Pročitajte još: Kamenovana osnovna škola na Kosovu

Prvi povratnici došli su u selo Žač marta 2010. godine. Bili su smešteni u šatore, a dok su čekali da im završe kuće nisu odustajali od povratka uprkos povremenim rafalima kojima su ih iz vatrenog oružja zasipali Albanci. Tada su, priča Veljko, pretukli dva povratnika, a na njega su pucali iz "kalašnjikova". Napadi su nastavljeni i narednih meseci, a njegova supruga ponovo je bila na meti kad je bila u sedmom mesecu trudnoće.

Veljko u plasteniku

- Ali uz čvrstu volju i želju da ostanemo i opstanemo svoji na svome, istrajavali smo uprkos svemu. A da nameravamo da ostanemo, dovoljno govori i to što nam je dvoje dece ovde rođeno - nastavlja Veljko i ističe da najveću zahvalnost duguje Marijani koja ga podržava i što mu uz brigu o deci pomaže u mnogim poslovima.

A posla ima preko glave. Treba obraditi deset hektara plodne metohijske zemlje, brinuti o plastenicima sa povrćem, bašti... Uz to, Veljko je zaposlen u susednoj Opštini Istok izmeštenoj u Osojane, najvećoj povratničkoj sredini, udaljenoj nekoliko kilometara.

- Veljko svakog jutra ustaje u pet sati i do devet ne ulazi u kuću - priča Marijana.

Kaže da je, uprkos strepnji za bezbednost svoje porodice, ubeđena da se nigde bolje ne bi osećala nego u svom domu u Žaču, koji su uređivali proteklih osam godina i koji im je oaza posle dugogodišnjeg života u izbeglištvu.

- Izbegli smo juna 1999. u okolinu Kraljeva, gde smo proveli punih jedanaest godina. Nostalgija za rodnim krajem ipak je bila jača od svega, tako da smo u martu 2010. organizovali povratak 32 porodice - priča Veljko koji pored oranica brine i o kravama, svinjama i živini... - Omiljeni hobi mi je uzgajanje pasa. Čuvam par šarplaninskih ovčara, a njihovu štenad uglavnom poklanjam prijateljima, baš kao i povrće iz plastenika koje nemam gde da plasiram.

NADA U POVRATAK JOŠ RASELjENIH

VELjKO podseća da je u Žaču do 1999. živelo 80 srpskih porodica i ističe da je u selu obnovljeno svega 27 kuća u koje se vratilo desetak porodica.

- Od nekadašnjih 800 meštana, sada nas je ovde tek četrdesetak. Nadam se i verujem da će i ostale raseljene povući nostalgija i želja za rodnim krajem. Jer kada smo mi uspeli da opstanemo, i pored svih mogućih napada, mislim da bi i ostali mogli da se vrate jer smo mi stvarili uslove - priča Veljko.