Prof. dr Radosav Dragojević: Sloba je voleo da mu pričam o maršalu

ZDRAVLjE naše nacije je poražavajuće! Da nam je zdravsteni karton naroda zabrinjavajući, potvrđuju "poplave" dijabetesa i arterioskleroze, smrtnost od kardiovaskularnih bolesti, po kojima smo treći u Evropi, i strašna činjenica da svakog dana u Srbiji 47 ljudi ima infarkt srca. Čak se 97 odsto zdravstvenog budžeta izdvaja za lečenje, a tek oko tri odsto za prevenciju, iako ona mora imati primat. Nažalost, nema nikakvih naznaka da će taj trend biti povoljniji u budućnosti.

Ovako, za "Novosti", govori profesor dr Radosav Dragojević (82), endokrinolog, koji je čak dve decenije pre Svetske zdravstvene organizacije upozoravao da će nedovoljna fizička aktivnost postati globalna epidemija. Još tada je imao "pionirske", klinički potkrepljene dokaze, koje je predočavao kolegama i u Jugoslaviji i u svetu.

Ovaj nekadašnji načelnik Klinike za endokrinologiju VMA i šef Katedre za internu medicinu Medicinskog fakulteta u Foči bio je i lični lekar dvojice nekadašnjih predsednika - Josipa Broza i Slobodana Miloševića. Profesor Dragojević je i autor i koautor 151 naučnoistraživačkog rada, a nedavno je objavio knjigu "Vodič za zdrav život". U njoj je objedinio sva znanja koja je, tokom dve decenije, sa timom od 12 istraživača, stekao, proučavajući uticaj takozvane programirane fizičke aktivnosti na zdravlje.

PROČITAJTE JOŠ: Telo samo uništava žlezdu

- Sve što sam u njoj napisao moj je dug prema naciji, jer svakom može mnogo da pomogne u očuvanju i unapređenju zdravlja - kaže profesor Dragojević. - Bio sam vođa medicinskog naučnoistraživačkog tima VMA koji je decenijama proučavao ovu oblast medicine. O njoj svi govore, a najmanje se zna. Paradoksalno je, ali je tako.

POSEBNE delove ovog svojevrsnog udžbenika posvetio je, stručno i metodološki urađenim, Nacionalnom vodiču za dijabetes melitus i Nacionalnom programu zaštite i unapređenja zdravlja stanovništva od hroničnih nezaraznih bolesti kao što su gojaznost, arterioskleroza i dijabetes.

Profesor dr Radoslav Dragojević sa Titom

- Oba ova programa sam gotovo deceniju nudio nadležnim institucijama, ali odgovora nema, iako su nacije koje su primenile slične programe znatno umanjile smrtnost stanovništva - priča profesor. - Imamo čudan običaj da sve svoje potcenjujemo, a da sve što dođe sa strane prihvatamo. Manir nam je i da kad čovek pođe u penziju, istog trenutka on prestaje da bude atraktivan i za medije, za struku, za sve. Tako da mi, uz problem "odliva mozgova", imamo i problem "otpisivanja mozgova", koji je takođe poražavajući.

Dr Radojević autor je „Vodiča za zdrav život“

No, penzija je profesoru Dragojeviću samo dala više vremena da radi i istražuje. Na početku devete decenije otelotvorenje je zdravstvenih principa za koje se zalaže. I dalje, gde god da krene, pešači, baš kao što je to činio celi radni vek, odlazeći na posao od stana u Ulici vojvode Stepe, preko Banjičke šume, do posla na VMA.

- Dok šetam razmišljam, a pravilno dozirana fizička aktivnost najviše čuva mozak - tvrdi profesor Dragojević. - U njemu se dešavaju najkrupnije i najznačajnije promene, a onima koji su fizički aktivni poboljšava se brzina misli, nemaju Alchajmerovu ni Parkinsonovu bolesti, nisu depresivni, očuvano im je pamćenje...

A "memorija" našeg sagovornika bogata je detaljima koje bi drugi odavno unovčili, ali on to ne želi. Kaže da mu vaspitanje i moral to ne dozvoljavaju. Iako ga o njegova dva najpoznatija pacijenta, Titu i Muloševiću, najradije pitaju, on je tu posebno škrt na rečima. Za medije o tome nikada nije govorio, ali, kako kaže, zbog "Novosti", prvi put neće ispoštovati svoju odluku:

- Velika je odgovornost biti lični lekar predsednika države. Lekar predsednika Tita bio sam od 1977. do 4. maja 1980. godine. Poslednjih godina zdravlje mu je bilo vrlo narušeno, pa je briga o njemu bila odgovoran i težak timski rad lekara različitih specijalizacija. Moja dužnost je bila da regulišem njegov dijabetes, jer je imao težak oblik ove bolesti. Na mom dežurstvu, u Kliničkom centru u Ljubljani, u 15.05 monitor je pokazao da spasa više nema. Bio sam sa kolegama u sobi kada je preminuo.

Braća Dragojević (s leva) Anđelko, Radosav, Milutin, Božirad i Milorad

PROFESOR, međutim, govori da baš i nije bio oduševljen kada je saznao da će biti Titov lični endokrinolog.

PROČITAJTE JOŠ: Miloševiću - spomenik

- Brinuo sam o tome kako ću da odgovorim tom poslu, jer sam imao malu, ličnu averziju prema kultu ličnosti, pa sam se plašio da ću pokazati neki animozitet. Ali kad sam upoznao predsednika Tita, sve se promenilo. Osvojio me neposrednošću i toplinom. Bio je, što bi narod rekao, šmeker. Umeo je da komunicira, bio je neposredan, znao je da se našali, pa je sa njim bilo jednostavno raditi.

Profesor Dragojević provodio je dosta vremena sa Brozom

Sa Miloševićem se, kaže, znao i pre nego što je ušao u politiku. Dolazio mu je u stan, a profesor je odlazio kod njega u Požarevac.

- Voleo je da mu pričam o Titu, te priče su ga opčinjavale - seća se doktor Dragojević. - A kad je reč o zdravlju predsednika Miloševića, uvek je na pregledima imao odlične rezultate. Trigliceridi su mu bili malo povećani, inače je bio potpuno zdrav čovek.

Tito je imao beskrajno poverenje u svog ličnog lekara

Druženje sa Miloševićem profesor Dragojević je, kaže, "utanjio" zbog ljudi koji su bili u njegovoj blizini:

- Oko njega su brzo počele da se roje razne ulizice i intereždžije. Rekao sam mu da je oko njega mnogo manipulanata i da je to velika opasnost. Pokazalo se da sam bio u pravu. Ali, on, Slobodan Milošević, bio je dobar čovek, moglo se s njim razgovarati o svemu, imao je intelektualnu širinu, nije bio ostrašćen. Verujem da će mu istorija, na koncu, uvažavajući činjenice, dati mesto koje mu po svemu pripada.

Razgovor sa profesorom Radosavom Dragojevićem nije mogao da prođe bez osvrta na rodno Kosovo i Metohiju. Kaže da je najvažnija znanja u životu stekao tamo gde je rođen - u dreničkom kraju, u selu Poljancu kod Srbice.

- NEKO bi rekao da Drenica svojim masivom razdvaja Kosovo od Metohije, ali za mene ih spaja - govori profesor s primetnim uzbuđenjem. - To su surovi krajevi, ali moja sećanja su lepa. Porodica mog oca se u Poljance doselila posle Velikog rata iz Bjelopavlića, iz okoline Danilovgrada. Tu su se moji lepo skućili, ali već 1941. morali smo da bežimo. Albanci su noću napadali i palili selo, pa smo u zaprežnim kolima izbegli u okolinu Prokuplja. Zbog pomoći partizanima, otac Novak je posle rata dobio imanje i kuću u Inđiji. No, to je bila nemačka kuća, otac nije imao mira, govorio je da je oteta i nije želeo da ostane. Vratili smo se u Poljance.

Već početkom pedesetih, seća se profesor, postalo je jasno šta se na Kosmetu sprema.

- Drenički kraj je uvek bio albanski osinjak, a ondašnje vlasti su pravile strašne promašaje - priča profesor. - Da bi smirivale situaciju, terale su Srbe u zadruge, a Albance ne. Bilo je mnogo straha i nespokoja. Sredinom šezdesetih imanje smo prodali i kupili drugo na periferiji Zemuna. Tu sam i upoznao buduću suprugu Desanku. Imamo sina, unučiće...

JOŠ OSEĆAM MIRIS PEĆKIH JABUKA

- AKO bih iz svog školovanja i rada morao nešto posebno da izdvojim, onda s ponosom mogu reći da sam bio đak Gimnazije u Peći - kaže profesor Dragojević. - Peć i njegova gimnazija su mi u srcu. Zaljubljen sam u taj grad. Tri reke, planine, plodna zemlja... Još osećam miris pećkih jabuka kolačara. Do pre 19 godina verovao sam da ću penzionerske dane provesti u Peći. Kad mislim o Kosovu, onespokojava me i to što ne znam gde je zvono koje je otac poklonio manastiru Devič. Najpre je bilo namenjeno za crkvu u našem Poljancu, ali ona nikad nije napravljena. Krili su ga tokom Drugog svetskog rata i, potom, vratili. Ali 2004, kada su Albanci zapalili manastir, izgubio mu se trag...

OBRAZOVANjE NA PRVOM MESTU

NOVAK i Milena Dragojević imali su šest sinova i ćerku. Svi su završili fakultete, a Radosav i Milorad su doktori nauka.

- Otac je najzaslužniji što smo se svi obrazovali i za to mu večno hvala - kaže profesor. - Govorio nam je da se sve menja i da je najvažnije da se školujemo i stičemo znanja koja nam niko ne može uzeti. On i majka su sami obrađivali imanje. Mučili su se. Mi smo se školovali, a pomagali im leti i sve do kraja jeseni. Često smo kasnili na početak novog, zimskog semestra.