NA današnji dan, pre devet decenija, u svojoj kući u malenim Beranama, gore na vrhu glavne ulice, umro je prvi diplomirani pravnik iz Crne Gore, sin znamenitog junaka Vasojevića, vojvode i senatora Miljana Vukova, dugogodišnji ministar inostranih dela, vojvoda Gavro Vuković.

Dete rođeno u Lijevoj Rijeci 1852. godine, koje je došlo u Berane da u drevnoj lavri Nemanjića, manastiru Đurđevi stupovi, nauči prva slova, posle godinu dana obrelo se na Cetinju, odakle je na gimnazijsko školovanje upućen u Nicu. Diplomirao je pravo 1873. na Velikoj školi u Beogradu, a potom se oženio Đelom Đuraškovićsa Ceklina, sa kojom je dobio četvoro dece:Božidara, Miljana, Jelenu i Mihaila Miša. Njegova večita rana postao je sin Mišo, student prava u Pragu, gde je u tamošnjoj Slaviji igrao fudbal i doneo prvu fudbalsku loptu u Berane. Posle diplomiranja na Pravnom fakultetu u Zagrebu 1919. godine, postao je vojno-sudski kapetan prve klase. Oboleo je od tuberkuloze i u 36. godini umro, oktobra 1938. u vojnoj bolnici, na Sušaku...

VOJVODA Gavro Vuković bavio se diplomatskim poslovima u jednom od najkomplikovanijih momenata crnogorske istorije. Jer, posle višedecenijskog vojevanja i borbi za oslobođenje, sve probleme je trebalo rešavati diplomatskim putem: razgraničenje sa Turskom, održavanje dobrih odnosa sa Rusijom, popravljanje veza sa Srbijom, izbegavanje konfrontacija sa novim susedom Austrougarskom.

PROČITAJTE JOŠ: Sve svađe Srbije i Crne Gore


- Najteže je bilo u pregovorima sa Osmanskim carstvom kada je posle Berlinskog kongresa trebalo razgraničiti teritorije. Upravo tada, vojvoda Gavro postavljen je za otpravnika poslova Knjaževine Crne Gore u Carigradu, gde je boravio, sa prekidima, od 1879. do 1884. godine. O tom periodu u svojim memoarima kaže: "Ni pomoćnika, ni dragomana, ni kavaza, pa ni sluge nisam imao. A morao sam raditi najteži posao, pregovarati sa nemogućim Turcima dan i noć. Sa očajničkim strpljenjem izdržao sam celu godinu dana boreći se i sa materijalnim oskudicama. Sam, takoreći iskrpio sam, pitanje političkih granica" - zabeležili su hroničari i deo Gavrovih kazivanja iz "Memoara", čuvenog dela koje je napisao kada se povukao u Berane, gde je između 1890. i 1900. sagradio kuću i to pomoću kredita uzetog od skopske Hipotekarne banke.

Sahranjen na groblju manastira Đurđevi stupovi


DUGOGODIŠNjI ministar inostranih poslova Knjaževine Crne Gore (od 1889. do 1905), jedna od najznačajnijih ličnosti novovekovne crnogorske istorije. Predsednik Državnog savjeta od 1906. do 1908. godine, narodni poslanik i vojvoda, posle penzionisanja povukao se u Berane.

SLOBODOUMAN I NESKLON INTRIGAMA VOJVODA Gavro Vuković bio je čovek od punog integriteta, slobodouman i nesklon intrigama. Ostao je u svemu poseban, vešt i dovitljiv, kaže profesordr Đorđe Borozan. Sada pokojni profesor dr Slobodan Tomović, nekadašnji ministar vera u Vladi Crne Gore, napisao je da memoari vojvode Gavra "pripadaju vrsti političkih memoara sa literarnom pretenzijom ne isključujući ni elemente naučnosti". Vlada Crne Gore i Opština Berane obnovili su Spomen-kuću vojvode Gavra. U znak sećanja na njega, u njoj se svake godine održava letnja škola za mlade diplomate.

- Vojvoda Gavro je živeo na vrhu varoši. Njegova nova kuća, u kojoj je i stanovao, tek ako je bila gotova; gradila se dugo kao da je bila velika građevina, a ne vilica, privlačeći pažnju cementnim lavovima na njenoj kapiji. Bio je niskog srednjeg rasta, već star i islabio. Tih i mio čovek, kojemu nije bilo, što se kaže, zazorno ni s detetom da progovori. Uprkos tom povučenom držanju, bilo je kod njega utoliko više nečeg dostojanstvenog i na dlaku odmerenog.

Držao je do svakog pokreta i svake reči. Videlo se po njemu da je iz glavarskih kuća trebalo da se odneguje plemstvo, da su te kuće nastale pre koju stotinu godina. Pre podne vojvoda Gavro nikada nije izlazio. Ali je kasno po podne uvek kretao u šetnju, sa polucilindrom i u crnim naočarima. Išao je lagano kao da pipa štapom, niz ulicu, pa dalje k starom manastiru. Tu oko stare nemanjićke zadužbine, odvijale su se najkrvavije borbe sa Turcima, pod vođstvom njegovog oca. Vojvoda se, što se bliže primicao smrti, sve žudnije spajao sa prošlošću; trebalo je da bude veliko nevreme pa da on ne prošeta k manastiru. U mrak bi se vratio. A noću je dugo tinjala lampa iza zavese na njegovu prozoru. Vojvoda je čitao ili pisao svoje uspomene. Živeo je od sećanja, čekajući smrt...

Ovako je čuvenog vojvodu, čijim trotomnim memoarima se dan-danas bave ne samo istoričari, u svom kultnom delu "Besudna zemlja", video još jedan slavni beranski đak, Milovan Đilas.

Glasoviti vojvoda sahranjen je na groblju manastira Đurđevi stupovi. Počiva između slavnih arhimandrita i igumana Mojsija Zečevića, savetnika Svetog Petra Cetinjskog i naslednika mu Njegoša, "duhovnika s mačem", koji je zajedno sa vojvodinim ocem učinio mnogo toga da se Vasojeviće spoje sa tadašnjom podlovćenskom Crnom Gorom.