TAMO negde, sredinom 19. veka, stasala je za udaju peta ćerka nadaleko čuvenog kapetana Miše Anastasijevića, “dunavskog Rotšilda”, najbogatijeg čoveka na Balkanu, a možda i južne Evrope. Bila je očeva mezimica, smeđe kose, zelenkastih očiju, vižljasta, i vrlo nestašna. Neustrašivo je jahala, puškom je toliko dobro vladala da su joj u lovu zavideli mnogi muškarci. Na balovima je tako lako i vešto igrala da je izazivala zavist svih prisutnih žena i devojaka. Svirala je na klaviru i violini, govorila francuski i nemački. I što je najvažnije, donosila je miraz od 200.000 forinti godišnje rente i nekoliko očevih spahiluka u Rumuniji. Imala je izobilje prosaca - kneževa, prinčeva, grofova iz Austrije i Mađarske, bila je okružena udvaračima iz rumunskog bojarskog društva. Mučila je svoje kavaljere koketerijom svakojake vrste i svima izmicala, poput one poslovice koja kaže da je žena kao senka: ako trčiš za njom, izmiče se...

Pročitajte još: Kralj Aleksandar glavom platio samostalnu politiku

Ali, i kapetan Miša imao je svoje planove za mezimicu. Četiri starije ćerke već je poudavao. Ružicu je dao grofu Petru Čarnojeviću, potomku patrijarha Arsenija, zemljoposedniku iz Banata i ugarskom plemiću. Jelena se udala za Vasilija, bratanca Ilije Garašanina, najmoćnijeg političara u Srbiji. Anka je postala žena Radovana Damjanovića, ministra policije i predsednika Vrhovnog suda. Milica je postala životna pratilja Jovana Marinovića, dugogodišnjeg predsednika državnog saveta i vlade, kao i prvog našeg poslanika u Parizu.

Na red je došla i Sara. Kapetan Miša, u čijem “carstvu” je već radilo 10.000 ljudi, odlučio je da njegova mezimica postane gospodarica Srbije. Prilika je bila nadohvat ruke. Baš tih godina, za ađutanta kneza Aleksandra postavljen je njegov sinovac Đorđe, dotadašnji major ruskog carevog Preobraženskog gardijskog puka.

KARAĐORĐE je imao dva sina: starijeg, Aleksija, koji je bio ruski oficir, i mlađeg Aleksandra, koji je kao knez vladao Srbijom od 1842. do 1858. Aleksije je bio oženjen Marijom, ćerkom slavnog ženevskog lekara i ruskog plemića Tronhina. U Kišinjevu, koji je danas u Republici Moldaviji, rodiće im se sin Đorđe.

Pročitajte još: Aleksandar planski brisan iz pamćenja naroda

Kako je taj Đorđe bio sin starijeg, Karađorđevog sina, kapetan Miša Anastasijević je rešio da njemu da svoju ćerku Saru, pa da onda svrgne kneza Aleksandra i za kneza postavi svoga zeta.


Kapetan Miša Anastasijević


Svadba je upriličena 10. maja 1856. Godinu dana kasnije, “dunavski Rotšild” počinje da zida ogromno zdanje sa idejom da postane dvor njegove ćerke Sare. Voljom političkih događaja, ili sudbine, kada je propao pokušaj Miše Anastasijevića da na Svetoandrejskoj skupštini dovede svog zeta Đorđa na presto Srbije, pet godina kasnije, 24. februara 1863. godine, kapetan odlučuje da ovo zdanje pokloni svome otečestvu. U toj zgradi godinama će biti smešteni Velika škola, gimnazija, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka i muzej, pa Filozofski fakultet. Danas se u njoj nalazi Rektorat Univerziteta u Beogradu.

Mnogo godina kasnije, kapetan Miša će jednom prilikom reći da ga je pokušaj svrgavanja kneza Aleksandra koštao koliko i podizanje zdanja na Velikoj pijaci. A ta kampanja ga je stajala oko 80.000 dukata.

AMERIKANKA KAO KNEGINjA ALEKSIJE će razočarati majku odlukom da se oženi jednom bogatom Amerikankom. Bilo je to 1912. godine, kada su trošene poslednje zalihe kapetan-Mišinog bogatstva. Amerikanka je prihvatila da otplati sve dugove nesuđenog vladara Srbije, pod uslovom da usvoji njenu kćer i da joj svoje ime i titulu. Ovo je samo povećalo razdor između sina i majke, koja nije htela da vidi ni tu snahu - sada već kneginju Darju Karađorđević - ni njenu kćer. Aleksije je umro već 1918. godine, u vreme velike epidemije španskog gripa.

Elem, posle spomenute Svetoandrejske skupštine i povratka Obrenovića na vlast, Sara i Đorđe napuštaju Srbiju i odlaze za Francusku gde će živeti na relaciji Nica - Pariz.

ODMAH posle udaje Sara se naglo promenila. Od vetropiraste i zavodljive devojke postala je ozbiljna žena i uzorna supruga. Rodila je dva sina i ćerku. Otkriće strast prema politici i sva druga uzbuđenja koja donosi vlast. Zbog toga će ući u red najzanimljivijih i najnesrećnijih žena koje je Srbija iznedrila u 19. veku.

Sara Karađorđević bila je velika dama, oštrog jezika, ali i neumerene ambicije. Ona je bila u prilici da se raspravlja sa knezom Milošem, da šeta sa Njegošem po Beču, da se svađa sa Vukom Karadžićem, jer je bila veliki protivnik njegovih jezičkih reformi, i sve do smrti govorila je predvukovskim književnim narečjem. Igrala je valcer sa knezom Mihailom, slušala Viktora Igoa, pila čaj sa Napoleonom Trećim...

Za razliku od oca i muža, koji su lagano odustajali od ideje da se vrate na čelo Srbije, Sara je preuzela političku sudbinu porodice u svoje ruke. U Parizu je kupila kuću u blizini Bulonjske šume, i njen salon je vrlo brzo postao primamljivo mesto za francusku elitu. Njeni gosti su bili i Alfons Dode, Anatol Frans i Pjer Loti. Primala je sve srpske i ruske opozicionare, živo radeći na obaranju Obrenovića. Niko nije toliko ogovarao i spletkario protiv kralja Milana i kraljice Natalije kao ona. Pariske listove i mondensko društvo hranila je tračevima o skandaloznom životu kralja Milana.

Žudela je, i čitav život je posvetila, da vrati Karađorđeviće na presto - prvo supruga Đorđa, zatim starijeg sina Aleksija - i naravno, za to trošila ogroman imetak. Kukajući i bacajući kletve na sve strane, kneginja Sara je tada ličila na neku šekspirovsku ličnost, koja živi da bi se svetila.

MEĐUTIM, sinovi joj nisu bili ni borbeni, ni zatrovani politikom kao ona. Mlađi sin Božidar je bio boem i umetnik. Imao je manire koji su ga kategorisali kao čudaka. Stariji Aleksije, njen “pretendent na presto”, bio je monden koji je potrošio veliki deo majčinog bogatstva. Imao je svoje uspone i padove, svoje “svetle trenutke” i časove teške depresije - kad bi izgubio novac na trkama, za kartaškim stolom, ili u društvu žena iz “Mulen ruža”.

Knez Aleksije Karađorđević / Knez Božidar Karađorđević


Međutim, njen prvenac očito nije bio stvoren za ovu istorijsku ulogu. Mati i on nalazili su se u večitom ratu, a vrhunac tog sukoba bio je 29. maja 1903, kad su ubijeni Aleksandar i Draga Obrenović, a on dao štampi izjavu da ne pretenduje na srpski presto. Tada mu je kneginja Sara opalila šamar pred gomilom novinara, tako da mu je odleteo monokl i svi se razbežali. Ona je praskala vičući: “Zar ja od 1857. godine, gotovo 50 godina, trošim i crno ispod nokata da ti obezbedim tvoja legitimna prava, a ti odbijaš kao da se to tiče samo tebe, a ne i mene? Zar sam ja rodila tog izroda i slabića? Zar sam se ja zato 30 godina borila sa kraljem Milanom?”

Zaista, niko kralju Milanu nije pravio toliko pakosti kao kneginja Sara. Iz njene kuhinje, u jednom pariskom listu, objavljen je tekst u kome se opširno navode detalji o poreklu bivšeg kralja Milana Obrenovića. Po navodima francuskog novinara, prvi kralj moderne srpske države Milan bio je sin Marije Katardži, ćerke rumunskog majora, i izvesnog Rumuna po imenu Raznovan. Po ovim tvrdnjama, Milan se rađa u vreme kada Marija Katardži već godinama nije “živela sa svojim zakonitim mužem - Jevremom Obrenovićem”.

OSIM toga, Sara se jednom, osamdesetih godina, pojavila čak u Beogradu iako su svi Karađorđevići posle pogibije kneza Mihaila (29. maja 1868) bili zanavek proterani iz zemlje. Ona je došla da poseti svoju majku, koja je imala kuću na mestu gde je sada Kolarčeva zadužbina. Čim se čulo za njen dolazak, žandarmerija je okružila kuću i zaposela trg. Sara se nije dala zbuniti: pretila je da će se braniti oružjem! Siktala je poruge na račun kralja Milana, govoreći:

“Ako se sin avanturistkinje boji za svoj presto od mene, jedne žene, onda neka zna da će imati evropski skandal ako samo pokuša da me silom protera. Ja ću sutra i sama otići iz Beograda, jer mi nije u planu niti u nameri da ovde ostanem! Došla sam samo da obiđem svoju bolesnu majku, jer je volim. Kralj Milan, koji ne voli svoju majku, ne razume šta je to mati i šta je to detinjska ljubav prema dobroj majci! Ali, ja ću ga već naučiti pameti! Pokazaću mu da iznad njega i mene postoji evropsko javno mnenije i drugačije moralno pravlenije nego u Srbiji, gde on žari i pali...”

I kralj Milan je popustio. Sara nije bila proterana, nego je sama otišla iz Beograda!

Pred smrt 1931. godine, kneginja Sara je bila žrtva jedne velike prevare. Novac koji je imala izvukao joj je njen sekretar Žika Ranković koga je ona bogato izdržavala, protežirala i uvela u parisko društvo. Kao izvršilac njenog testamenta, on je kupio za nju grobnicu na Per Lašezu u Parizu, ali ne na njeno, nego na svoje ime. Nekoliko dana posle njene sahrane, prodao je tu istu grobnicu i ovlastio grobljansku upravu da gospođu Saru bace u “opštu raku”.