KROZ život me vodila jedna ideja - stvoriti nešto novo. Tako sam šezdesetih godina prošlog veka krenuo u potragu za najboljim keksom u Evropi. Posle godinu dana obilaska svih fabrika, put me doveo do Milana, gde sam na velikoj reklami video “plazmon”. Taj keks se topio u ustima. Presekao sam i odlučio da se bavim samo tim keksom. Imam troje dece, a “plazma” je moje četvrto dete. Prvo koje sam stvorio.

Tako priču za “Novosti” počinje Momčilo Filipović, koji nam je dao keks na kome su odrasle mnogobrojne generacije. A sve je počelo idejom da nađe najbolji keks, bolji i od tada najpopularnijeg “petit bera” koji je pravio “Kraš”.

- Bio sam direktor leskovačkog “Tome Kostića”, najmlađi među direktorima mlinarskih preduzeća u Srbiji - nastavlja Filipović. - Bilo nas je 32, a svi ostali su bili već nosioci spomenica. Kada sam izneo predlog da nađemo najbolji keks, uputili su me na “Mlinpek biro”, koji se bavio izučavanjem i projektovanjem novih dostignuća u oblasti mlinova, keksara i pekara. Tu sam upoznao Miloša Reljina, tehnologa koji je govorio pet jezika. S njim smo godinu dana obilazili evropske fabrike keksa i tražili najbolji.

POTRAGA je završena u Milanu, u fabrici “Plazmon”. Raspitivali su se tada za licencu njihovog keksa i koliko bi ona koštala. Italijanski vlasnici su tada tražili pet odsto od proizvodnje, što je više nego dobra cena za italijanskog konditora.

- U fabrici “Plazmon” smo uočili linije za proizvodnju i zapamtili proizvođača iz Verone - priča Filipović. - Tamo smo tražili da nam dostave ponudu za jednu liniju. Reljin je bio izuzetan pregovarač, a italijanski je znao savršeno. Uz opremu, dobijena je osnovna receptura, koju je Reljin tražio. To je bio uobičajeni postupak kod prodaje ovakve vrste opreme. Takvu recepturu su tehnolozi iz "Bambija", uz nadzor inženjera Reljina, nadgradili i stvorili "plazma" keks. Otuda i zaštita tog keksa, kao industrijske svojine "Bambija", a ne pojedinca.

REČ JE ZAKON - NA Zapadu se ceni stvaranje, a u Srbiji je opšte muvanje. Moramo da se manemo varanja u poslu, jer je reč svetinja. Imao sam u Švajcarskoj bankara koji mi je na telefonski poziv slao dva miliona maraka. Pisanje je formalnost, zbog zakona. Treba držati reč.

Pročitajte još - Plazma najomiljenija kod potrošača

To su bili prvi koraci za osnivanje jedne fabrike keksa. Bilo je potrebno obezbediti podršku vlasti, bez koje izgradnja fabrike nije bila moguća. Takođe, bilo je potrebno naći pare, jer privatnih investitora tada nije bilo.

- Najpre tražim od potpredsednika Opštine Leskovac Mileta Ristića, koji je vodio privredu, da nas podrži kod Centralnog deviznog fonda da pokrenemo fabriku - nastavlja Filipović.

- On me odbija, jer njih nije interesovala fabrika keksa, već tekstilna. Uz obrazloženje da Leskovac nema interesa da gradi fabriku keksa. Požalim se direktoru “Žitozajednice” Slavku Popoviću i, nije prošlo dva meseca, on me zove da mi kaže da će mene predložiti za direktora “Žitostiga”, jer im je direktor umro. To je bio početak fabrike “Bambi”, koju je podigao “Žitostig”.

DOK je tražio podršku za izgradnju keksare u Požarevcu, Filipović istovremeno traga i za stručnim kadrom. Obraća se Milošu Reljinu, koji na preporuku dovodi Petra Tutovca iz Hrvatske. Upravo njegovo ime vezuje se za početak proizvodnje “plazma” keksa u Srbiji. Navodno je radio u italijanskoj fabrici “Plazmon” i odatle doneo recept za taj keks.


- Tutovac nije ni video Italiju - priča Filipović. - Radio je u nekoj maloj proizvodnji keksa, gde nije bio zadovoljan. On sa porodicom dolazi u Leskovac, gde dobija i stan. Kada je došao, imao je diplomu majstora za proizvodnju keksa, koju je dobio na kursu u fabrici “Kraš”. Kada sam ga pitao zašto je pričao da je on iz “Plazmona” doneo recept za keks, kao i zašto je tvrdio da je iz Požarevca i da se tako odužio svom rodnom gradu, koji nije ni video, dok se iz Leskovca, nije preselio u Požarevac, rekao je da su novinari sve to izmislili.

Pročitajte još - Plazma keks - decenijski brend

MESEC dana pre otvaranja fabrike u Požarevcu, Tutovca je čekao novi stan. Njegov dom izgradio je “Žitostig”, koji je u to vreme imao velike profite, jer je izvozio kukuruz, a uvozio šećer koji je bio deficitaran. Ova firma je dobro zarađivala na razlici u ceni.

Filipoviću je u poslu mnogo pomogao pokojni Vlajko Stojiljković / Foto Privatna arhiva


- Tutovac je u međuvremenu napredovao i posle sistematizacije postao tehnički direktor - objašnjava Filipović. - Inače, Tutovac je iskoristio to što je vodio proizvodnju i na kutiju stavio sliku svoje ćerke! Preko Zdravka Mrvića, glavnog čoveka televizije za ekonomsko propagandni program, pokrenuli smo akciju za izbor imena fabrike u Požarevcu. Naziv "Bambi" su dali roditelji i deca na tom konkursu. Nagrada je bilo porodično letovanje na moru. “Plazmi” sam ja dao ime.

KADA je završena fabrika “Bambi”, Filipović dobija ponudu da pređe u “Centrokop”. Kaže, takva ponuda se nije mogla odbiti.


Tvorac "Bambija" sarađivao je sa guvernerom Dragoslavom Avramovićem / Foto Privatna arhiva

- Uz 85 kvadrata u centru Beograda, dobio sam i mogućnost da putujem, što u to vreme nije bilo uobičajeno - kaže Filipović. - Nekoliko godina kasnije sam otišao u Nemačku i radio za “Ginter Majer”. Tu sam zaradio prve veće pare, jer sam pored plate imao i proviziju. Osnovao sam firmu “Leneh". Posao mi je išao, i u Morškovu kraj Varšave kupio sam 50 odsto fabrike koncentrata i sokova 1977. godine. Već posle šest-sedam godina, otkupio sam i državni deo. Kasnije sam tu fabriku prodao Nemcima. Dobro sam zaradio i na brushalterima, jer sam video da su u Nemačkoj veoma skupi. Odlično je išao i komplet donjeg veša “sedam dana”, a ja sam izmislio i ovaj naziv.


Sa bankarkom Borkom Vučić / Foto Privatna arhiva


ITALIJANI TUŽILI I IZGUBILI

- ITALIJANSKA fabrika “Plazmon” tužila je “Bambi” za krađu recepta i oblika keksa - priča Filipović. - Taj spor, koji se vodio u Grčkoj, Italijani su izgubili. Miloš Reljin, tehnolog, smanjio je gramažu da se ne podudara sa “plazmonom”, a promenio je i recept, jer je ubacio novi sastojak. Tada je između dve fabrike napravljen džentlmenski dogovor. Da “plazmon” zaobilazi jugoslovensko tržište, a da “plazma” na zapadno tržište ide pod imenom “lane”.

Foto Privatna arhiva


ČITAV TIM NEUMORNO RADIO

- DANAS čuvena “plazma” nije samo moja zasluga. Čitav tim je neumorno radio na osnivanju požarevačkog “Bambija” - kaže Filipović. - “Bambi” ne bi postojao bez Boška Pejića, on je bio potpredsednik sa privredu grada Požarevca. Zasluge ima i Mirko Skakić, Srbin iz Zagreba, koji je bio zamenik direktora Jugoslovenske poljoprivredne banke, a kasnije i guverner Narodne banke Hrvatske. On nam je odobrio devizni kredit. Tu je i direktor Devizne direkcije Gostović, ali imao sam podršku i od Vlajka Stojiljkovića, pokojnog ministra policije, koji je bio sekretar Komunističke partije u Požarevcu. Bez političke podrške fabrike ne bi bilo.

RAPORT KOD DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

- U ONO vreme je bilo teško ići u inostranstvo. Put je morao da mi odobri predsednik Sreza Vlada Mitić. Pasoši su bili u policiji. Po povratku iz inostranstva, podnosiš Državnoj bezbednosti izveštaj, da li si sreo sa nedićevcima, četnicima, ljotićevcima...

Jednom me zovu iz DB da kažu da samo ja nisam nikog sreo na tim putovanjima i da mi neće dati pasoš. Zato sam odlučio da posle jednog putovanja izmislim kako sam na železničkoj stanici u Minhenu sreo čoveka sa bradom, koji mi je pričao kako je dugo u inostranstvu i da je zaboravio da li se Sava uliva u Dunav, ili Dunav u Savu. U DB su tada pobesneli, uz pitanje: “Da li ti to nas zafrkavaš?” Posle su me pratili, prikupljali podatke, i pisali CK da nisam dorastao položaju direktora.