KADA se prođe kroz bilo koji vojvođanski grad obavezno se čuju tambure, ponegde i gajde, a samo u Čoki sviraju - njenjare. To nisu ni tambure ni violine, već stari instrument nalik kobiljoj glavi, koji svira tako što muzikant okreće točak koji dodiruje žice i tako proizvodi zvuk “nje-nja-nje-nja”. Tako su dobile i ime, a umesto dirki, na “telu” su im čepovi ili klapne.

Ručno ih pravi Janoš Vrabel, samouki majstor iz varošice na severu Banata, iz čije radionice se čuju još i kobze, citre, gajde, i još sijaset arhaičnih instrumenata. Izrađuje i svira sve ono na čemu se nekada sviralo u Karpatskoj niziji.

- Pronašao sam da su se njenjare koristile u crkvama još 1100. i 1200. godine, pre nego što su nastale orgulje. Na njima su se svirale obredne pesme. Kasnije su se preselile i na druga mesta, pa su ih oko 1800. godine na salašima svirali prosjaci, koji su išli od salaša do salaša i kao nagradu za muziku dobijali nešto novca, više hrane...

Svi instrumenti koji su se koristili u Karpatskoj niziji su azijskog porekla, dok su samo njenjare srednjoevropski - priča nam čika Janoš.

Malo ko zna za njenjare, ali kada čuje zvuk, poželi da ih zasvira. Drže se u sedećem položaju, svirac mora da ih zavaže oko sebe, kako ne bi skliznule sa kolena, ali nisu teške.

Citre sa starih tavana


Pročitajte još - Vojvođanske priče: Darku Ribnikaru 50 kruna i zlatan sat


- Ima više vrsta njenjara, srednjovekovne su kao kutije za cipele, sa drškama, žicama i točkom za sviranje.

Barokne su kao laute, liče na lubenice. Razlikuju se po broju žica, neke ih imaju više, a neke manje.

Njenjare se prave od jelovine ili omorike, kao i svi drugi žičani instrumenti - objašnjava majstor Janoš.


Gajde vise svuda po kući

Njenjare su svirali i Srbi Šajkaši u Mađarskoj, koji su plovili brodovima po Tisi i Dunavu, i žito iz Panonije nosili u Beč. U svojim galijama, svirali su njenjare i zvali je “kobilja glava” jer liči na tu životinju. Janoš bači (na mađarskom “čika Janoš”) pripoveda nam kako se u Turskoj svira saz, koji je vrlo sličan tamburi, ali ima mnogo duži vrat. Sličan instrument je šargija, samo je malo manja i svira se u Bosni. U Srbiji i Vojvodini najsličnija im je tambura samica. Od samice je nastala tamburica, kakvu danas poznajemo. Od nje su se “rodili” kontra i bas.

- Slična tamburicama, šargiji ili sazu je kobza, samo što ima veći stomak i kratak vrat. Kobze su svirali Mađari u Rumuniji i Moldaviji. Jednu sam nedavno poslao u Koreju, a poručio ju je muzičar koji u Japanu studira etnomuzikologiju. Učeći o mađarskoj narodnoj muzici, čuli su za instrument, pa su saznali da ih pravimo mi, Vrabelovi - priča najstariji majstor u familiji Vrabel.

I kako muzika putuje svetom ne poznajući granice, tako i instrumenti sa adrese Janoša Vrabela odlaze u Koreju, Ameriku, Englesku, Nemačku, Japan. Tamo je slao gajde, njenjare i kobze. Ovih dana dve renesansne njenjare izradio je za Engleze, a jednu za Italijane. A za Janoša Vrabela čulo se pre mnogo godina, pre svega po gajdama.

- Radi gajdi sam odlazio u Mokrin. Tamo je bio stari gajdaš Lazar Rac od koga sam učio. Kod njega sam vodio i etnomuzikologe iz Budimpešte. U Čoki su nekada svirali i mađarski i srpski gajdaši, ali kada sam ja rođen 1953. godine, nijedan više nije bio živ. Nijedne gajde nisam ni našao u Čoki.


Pročitajte još - Vojvođanske priče: Hoćemo li, drugovi!


Vrabel veli da gajdi ima više vrsta, razlikuju se od podneblja do podneblja, dok se citre razlikuju samo po veličini.

Spoljašnjost njenjara lepo ukrašena

- U Mokrinu su se svirale velike, mokrinske gajde, u Sremu su bile slične, ali su kraće i manje. U Baranji su još manje, kao što su mađarske. Idući na jug, oko Niša se sreću vlaške gajde, koje liče na bugarske. Tamo je selo Levča, gde se svira na levčanskim gajdama, a najčešće su ih koristili sveštenici. U Dalmaciji su gajde dvoglasne. U Makedoniji se koriste makedonske i pomoravske. Zanimljivo je da Makedonci gajde koriste kao Englezi i Škoti, to je kod njih bio vojni ili dvorski instrument. Gajdaš bi išao ispred vojske. Njihove gajde su ukrašene srebrom. Na ostalim područjima, gajde su bile pastirski instrument. Kada se stado istera na poljanu, gajdaš bi išao ispred stoke i tako rasterivao zle duhove. Tako su se gajde koristile i u Banatu. Nisu se na njima svirale lepe melodije, već improvizacije - kazuje za “Vojvođanske priče” ovaj Čokanin.

Pištaljku od vrbe Janoš prvu napravio

Svake gajde imaju meh, duvački su instrument, a Janoš Vrabel svira na svakom tipu.

- Sve je više mladih obrazovanih i inteligentnih ljudi koji se interesuju za etno-muziku. Dosta im je jakog, modernog, agresivnog zvuka i žele nešto toplije, prirodnije. Takav je trend u celom svetu. Mladi sve više traže gajde, citre i slične instrumente - priča Vrabel, koji je prve instrumente napravio još u ranom detinjstvu.

- Bile su to pištaljke, koje sam pravio od vrbe, zove i trske, kao igračke. Za rođendan sam dobio bricu i ona mi je služila da obrađujem drvo.

Najpre sam ih pravio za sebe, pa onda i drugima. Za narodne instrumente zainteresovao sam se kao srednjoškolac.

Počeo sam da ih tražim i sakupljam, a onda i da pravim. Najviše sam ih nalazio na tavanima, gde su bili odbačeni i zaboravljeni.

Skoro da nema tavana u Čoki na kojem nije bilo citre. Najpre sam ih popravljao i tako naučio i da ih izrađujem. Dugo vremena sam samo njih pravio. Krajem šezdesetih godina prošlog veka osnovali smo čak i orkestar - priča Janoš.


Svaka delić starog instrumenta se čuva

U majstorskoj radionici Vrabelovi ne prave samo tambure i violine, jer za to više nemaju vremena, ni Janoš, ni njegovi sinovi. Kao nastavnik likovnog vaspitanja u Senti Janoš je đake učio da rade na grnčarskom točku i da od gline prave instrumente. Još čuva male glinene okarine koje sviraju...


Vrabel sa njenjarama koje se sviraju uz pomoć točkića


Stolica za suprugu iz jednog komada drveta

NAŠI MOĆNIJEG TONA OD EVROPSKIH

- NAŠI instrumenti imaju jači zvuk od onih koji se prave u ostalim delovima Evrope, jer su se svirali na masovnim skupovima, u svatovima, disnotorima i trebalo je da ih čuje što veći broj ljudi. U Evropi su instrumenti jako lepog izgleda, imaju fin i precizan zvuk, ali nemaju arhaičan i moćan ton. Zato se više traže i vole naši instrumenti - pojašnjava nam Vrabel.


Kobze slične tamburici

NASLEDNICI SE PRESELILI NA SALAŠ

- U POSLU me nasleđuju sinovi. Mlađi pravi sve instrumente kao i ja. Obojica žive u Mađarskoj, u okolini Đera. Preselili su se na salaše, jer vole miran život. Bave se i pčelarstvom. I obe snajke igraju u folkloru - zadovoljno priča Janoš Vrabel.