Bubakarov recept i za nostalgiju

NEDELjA je dan za venčanja u Bamaku. Motocikli na čelu kolone. Uskovitlana crvena prašina. Zemljani puder, fini ten na uštirkanim belim košuljama. Živopisne bubu tunike od damasta bazena. Ritam daju tama, dundun, kalangu i odondo. Tu su i đeli engoni, juruba i balani. Bucmaste snaše i štrkljaste uvijuše, ritualnim plesom rasteruju zle duhove pod šatrom. Sve je baš kao u stihu slepog para Marijam i Amadu.

Usput, ukus prženih banana, čatrlje, daske i kofe, otmene figure. Beskonačni ringišpil na kružnom toku. Nećeš preći na drugu stranu. Dva evra za žuti taksi na jeziku bambara. Gurkaju se spuštene glave u zelenom busu suprama. Plave i oranž haljine. Sreća običnog dana.

Na trotoarima kojih nema, svega ima. Trguje se, kuva, muva. Ručak u kazanu, ventilator, luk i voda. Reklame za afro-kosu i duge nokte. Totem, čuturica i timpane. Nekoliko kokošaka, mršavo rogato kljuse vuče teret, moćna reka Niger s obe strane. Mlada, na motoru. Vreme stoji nad Bamakom.

Bamako nedeljom i Bamako radnim danom dva su grada. Jedne takve svečarske nedelje moj prijatelj Bubakar, informatičar, sa tri hiljade programerskih evra u džepu, napustio je Bamako, dok se užarena crvena lopta poslednji put spuštala nad rodnim gradom.

PROČITAJTE JOŠ: Srpski čvarci i mast u Briselu

Od Gaa, na severu Malija, put vodi kroz bespuća Sahare. Vreli široko, pa sveži harmatan, seku dine. Sedam smena, dvesta evra svakom vodiču. Ledene noći, blaga jutra. Ume pustinja da bude lepa. Beli cvet sunovratki.

Odatle u Alžir, pa na Gibraltar. Četiri hiljade kilometara. Dvadeset evra za pojas za spasavanje. Pet za nepromočivu kesicu za telefon i pasoš. Čamac na naduvavanje. Osam metara. Pedeset ljudi. Hiljadu i sto evra za ukrcavanje. Bebe do tri meseca ne plaćaju. Duga noć velikih talasa. Raspredaju se pradedovski mitovi i izreke. U Bamaku je opet nedelja.

Sedimo, godinama kasnije, u Bubakarevom novom stanu na pariskom Barbesu. Ćaskamo o Svetskom prvenstvu. Ispala je poslednja afrička ekipa. Da ga želja mine, za meze je zgotovio malijske riblje pastele, sa nadevom od tune, kurkume, đumbira, korijandra i ljute crvene paprike. Ide unutra svašta još.

Prinosim zalogaj ustima. Miriše na egzotični ulov iz smotanih mreža na dnu piroga. Vodi me u folklorni praznik na prašnjavoj džadi Bamaka. Bubakara vraća u pijačni dan.

Grizem. Zastajem. Ispljunem, krišom. Ne može da se jede. Preslano je. Peku oči. Prži grlo kao žednom gutljaj morske vode. Miomiris mi i dalje nadražuje nozdrve.

Kad se konačno dokopao Pariza, Bubakar je dugo delio sobičak sa pajtosima bogtepita otkuda sve ne. Jedni dođu, drugi odu. Ljudi razne fele. Kada bi se uveče vraćao sa gradilišta, frižider bi često bio prazan. Glad je bila jača. Vremenom je sipao sve više soli. Jedino on nije primećivao razliku. Večera je ostala, recept i navika takođe.