Žarko Varajić: Čeznem za Sarajevom kakvo je nekad bilo

ŠTA god da si postigao u punoj mladalačkoj snazi, računicu izvodiš kad prođe to vreme. Kada se smire emocije a racionalno prevagne, tada je vaga proteklog prilično tačna. Ali srce je kvari i baždari. Uspomene pretežu čas na jednu, čas na drugu stranu. Ima li vage koja će sve to tačno da izmeri?

Pročitajte još: Žarko Varajić prelistavao album i prisećao se 1975. godine: Sa treninga na espreso u Trevizu

- Nema - odgovaramo na pitanje Žarku Varajiću, košarkaškoj legendi, jedinom jugoslovenskom sportskom superoskarovcu, rekorderu koji se upisao u istoriju evropske košarke. Bio je tada kapiten sarajevske Bosne, koja je proslavila grad na Miljacki, dovela ga 1979. godine na vrh Evrope. Tada je u koš slavni Varaja u finalnoj utakmici protiv italijanskog Varezea ubacio 45 lopti a da svetska košarka još nije ni znala za ovovremene "trojke". Bio je tada, a rekord je još njegov, kapiten Bosne. Varaja nije proslavio samo svoj klub i grad u kome je živeo od dečačkih dana, već i veliku i lepu Jugoslaviju, za koju i danas ima emocije. Kao i čežnju, sasvim neskrivenu, za predratnim Sarajevom, koje je, nevoljno, morao da napusti.

Pročitajte još: Veritas: Na Kupreškoj visoravni nekada živelo 5000 Srba, danas tek oko 600

- Odlazim tamo, ali nije Sarajevo što je nekad bilo, nema onu nekadašnju dušu, šarm koji ga je krasio - kaže nam. - Nekada je bilo sve s ljubavlju. Ljubav, poštovanje, srdačnost..., sve je to bilo gotovo opipljivo. Sada tamo nema onih ljudi koji su činili taj grad. A činili su ga "Indeksi", Čola, Brega, Kusta... Slušali smo muziku "Indeksa". I sad kad čujem "Plimu" i "Bacila je sve niz reku", srce počne da udara. I ja uvek kažem: svuda i svagda, sve zavisi od ljudi.

Rođeni Nikšićanin u Sarajevu je proveo najlepše godine mladosti. Tamo se oženio svojom lepom Mirom. Tamo su mu se rodile ćerke Jelena i Bojana. Tamo, mislio je nekad, čitav život će da provede...

Žarko sa ćerkama Jelenom i Bojanom u Narodnoj skupštini Foto N. Paraušić

Idemo u susret Žarku Varajiću, košarkaškoj jugoslovenskoj legendi, nekadašnjem zlatnom momku sa Evropskog prvenstva 1977. Reprezentativcu sa srebrnom olimpijskom medaljom iz 1976. (Montreal), pozlaćenom, pre toga, na Mediteranskim igrama i Balkanskom prvenstvu. I pitamo se da li smo dostojni razgovora s takvom zvezdanom visinom, ovenčanom nekoliko dana ranije i Majskom nagradom za životno delo, koju mu je Sportski savez Srbije dodelio. Raste trema, raste i dilema šta ovoj biografiji još treba da dodamo.

DOČEKAO nas je Žarko Varajić u jednom kafeu na beogradskom Senjaku, njegovom omiljenom utočištu od vremena prošlih. Na prvi pogled, hladan kao većina sportskih asova koje su emocije i stresovi isušili, oborili, da im je svega već preko glave. Na drugi pogled, njegovo srce još krvari. On još baždari onu vagu života. I to se ogleda u svakoj pori njegovog lica.

Varajić sa Dejanom Bodirogom Foto N. Paraušić

Mi smo uporni da otvorimo neispričanu priču, a on je uporan da ostane zatvorena. Posebno ona o njegovom dugom drugovanju i više od prijateljstva sa Mirzom Delibašićem.

- Ne dirajte u to, mi smo bili i kumovi...

Pogled Žarka Varajića udarao je u borove Senjaka. Mi znamo da se sa Mirzom čuo, neposredno pred njegovu smrt. Žarko ga je pozvao, bio je to kraj 2001.

- Kad je počeo rat, ja sam, kao i većina mojih prijatelja, napustio Sarajevo, a on je ostao, misleći da večno tamo ostane. Znao sam da je teško bolestan. Bio je to razgovor koji nije imao onaj impuls kada smo bili u timu. Pitao sam, razmišlja li da potraži lečenje negde izvan Sarajeva. A znao sam, budući da je igrao za Real, da su mu i Španci nudili da se leči tamo... Molim vas, nemojte da idemo duboko u tu priču. Moj kum na venčanju, Mirza, ubrzo je i umro, i nemojte me pitati koliko žalim što se nismo sreli. Eto, darnuli ste me da pričam o Sarajevu. A priča o Sarajevu nije priča bez ljudi u njemu.

Jugoslovenski reprezentativci na Olimpijskim igrama u Montreau 1976. Foto Arhiva "Borbe"

ŽARKO Varajić, legenda koja je proslavila Sarajevo, kada je počeo rat morao je da napusti grad koji je voleo. Na samom početku sukoba imao je instinkt da iz grada pošalje porodicu. Suprugu Miru, ćerke Bojanu i Jelenu početkom maja uputio je na bezbedno. Bili su to stresni trenuci za čitavu porodicu. On je ostao. Mislio je da će to strašno što se dogodilo proći za nekoliko dana. Da će se one vratiti, da će sve biti kao pre. Vreme je odmicalo, rat je bio izvestan. Žarku, kako su ga upozorili prijatelji, nije bilo ostanka u Sarajevu. Tog dana, 25. maja (1992), oko podneva, on je sa jednom torbom krenuo iz grada. Kroz neka bespuća, o kojima ne želi da govori. Dva sata posle toga obili su mu stan i opljačkali ga.

- U glavi sam imao samo jedno: ovo će brzo proći, vratiću se. A onda: šta ako se ne vratim? Preda mnom je bio čitav moj život, najlepši deo mog života... Ko to može tek tako da potisne? Kada sam došao u Beograd, posle nekog vremena potpuno mi je bilo jasno gledajući slike iz mog nekada lepog grada, video sam: povratka nema. Otuda su stizale vesti, propraćene fotografijama, da sam se pridružio srpskim snagama. Da se čak u tenku krećem na ratište. Zamislite mene, ovakvog dva sa dva, u tenku... Kako su pričali o meni, tako su pričali i o Mirzi.

U Sarajevu, Varajići su ostavili sve. Stan u elitnom centru grada, poslovni prostor, na Jahorini apartman. To nije nikakvo čudo, bivša Jugoslavija je, ipak, poštovala svoje legende. Nagrađivala ih, ne samo medaljama. U stanu Varajića ostalo je ono najvrednije: albumi sećanja, sva Varajina priznanja, medalje, pa i onaj Superoskar, za kojim žali.

- Bila je to zaista jedna lepa skulptura košarkaša sa loptom u rukama, na mermernom postamentu - kaže nam Varaja. - Eto, zbog toga mi je žao, mislim da takvih priznanja više i nema. Ali želim da vam ispričam da mi se posrećilo kada je pre koju godinu došao jedan momak, potpuno meni nepoznat, i rekao: "Ovo je vaša medalja. Deda me je zakleo da vam je uručim." Ko zna ko je tu olimpijsku medalju iz mog stana uzeo i gde je ona sve bila dok se meni nije vratila. Eto, opet vam govorim, svuda i svagda ima ljudi.

PORODICA Žarka Varajića nastavila je život u Srbiji, u Beogradu, za koga proslavljena košarkaška legenda kaže da ima širinu, da još postoje vrednosti, bez obzira na to s koje i s čije strane one dolazile.

- Kada odem u Sarajevo, stare Sarajlije me pitaju: Kada se vi, gospodine Varajiću, vraćate? Ne odgovorim ništa. E, da je Sarajevo što je nekad bilo...

U Sarajevo se, formalno-pravno, kako se to kaže, vratio 2001. godine. Pozvala ga je agencija za povraćaj imovine da preuzme ono što je od njegovog, gotovo dvodecenijskog života i takvih uspeha, tamo ostalo. I, šta je zatekao?

- Dočekao me je čovek iz agencije, otišli smo na moju nekadašnju adresu - priča nam Žarko Varajić. - Na ulazu mog stana zatekao sam tarabu, na njoj nekakav pečat. Pomerili smo tu tarabu, ušli smo... Ispred nije bilo ništa. Ni vrata, ni štokova, ni slavina, utičnica, prekidača... Samo goli zidovi. Kažem ja ovom momku, da napravimo zapisnik o zatečenom stanju. Ja diktiram, on piše. Kad smo to završili, on me pita: Pa, šta će vam ovo? Kažem mu: Pa da poneseš u agenciju! On mi odgovara: Nepotrebno, ništa od ovoga vam se ne priznaje.

PORODICA

BEZ obzira na sve nevolje kroz koje sam prošao, mogu da kažem da sam zadovoljan čovek. Sačuvao sam porodicu. Sve se može nadoknaditi, svaka kuća obnoviti, samo je život jedan. A samo porodica, jedino pravo utočište.

IZBRISAN IZ MONOGRAFIJE

ŽARKA Varajića nema ni u monografiji Košarkaškog kluba Bosna, izbrisan je, kao i Raša Radovanović. Ova dva velikana jugoslovenske košarke podelila su sudbinu i kada je trebalo da im se prizna radni staž u Sarajevu. Žarku Varajiću je bila potrebna decenija i po da prekopava dokumentaciju i da dokazuje pravo na radni staž.

Negde je, ipak, u dokumentaciji, uz radnu knjižicu, pronašao dokument o uplaćivanom penzijskom i invalidskom osiguranju, ali uz minimalne nadoknade. Tako da je, prema aršinima sarajevske administracije, njegov 18-godišnji staž iznosio - 100 evra.

SUSRET SA PLEĆAŠEM

NEDAVNO sam, kod prijatelja u Faržani, bio na kratkom odmoru. I, za moj odmor je čuo i Nikola Plećaš, koji se tamo našao. Sreli smo se, bio je to zaista lep susret, podsetili smo se na prošlo vreme. Raspitivali o onima koji su otišli iz Sarajeva, a mnogi su otišli kad je počeo rat, jer to nije bio naš rat. Ni meni ni njima, kao ni mom Mirzi, rat nije bio potreban da postanemo slavni.