NE beže svi iz sela. Ima onih mladih koji u poljoprivredi vide budućnost, koji plodnu panonsku ravnicu neće napustiti nikada. A takva je porodica Margan iz Crepaje. Više od 200 godina tu žive, rade i obrađuju zlatnu crnicu. Sada je sve na dvadesetšestogodišnjoj braći - Milošu i Aleksandru. Vredni momci, danas obrađuju više od 200 hektara zemlje, sami sa ocem.

- Zavoleli smo posao zahvaljujući ocu i dedi - priča nam Miloš, dok sprema traktor za njivu. - Još kao mali smo išli sa deda Nikolom na njivu. Zavoleli smo poljoprivredu, a onda završili i poljoprivrednu školu i poljoprivredni fakultet. Ove godine obrađujemo oko 200 hektara zemlje, a prošle smo obrađivali 250. Od toga je u našem vlasništvu 150 hektara.

Traktori, poređani jedan iza drugog, spremni su da pođu na njivu. Kod kapije čeka baka Ivanka. U ruci drži tri torbe sa hranom i vodom. Svakog dana isprati ih na njivu i dočeka kasno u noć. Nekad i u zoru.

- Bavimo se svim ratarskim kulturama, od kukuruza, soje, pšenice, suncokreta, pa do šećerne repe - govore Miloš i Aleksandar. - Ipak, šećerna repa je naša "kraljica". Obrađujemo je na oko 100 hektara i ona se najviše isplati. Posla oko šećerne repe ima najviše. Stalno je nadgledamo. Pre dve godine bili smo rekorderi u proizvodnji šećerne repe u Srbiji.

Prošla godina bila je jedna od najlošijih. Kako su nam ispričali najmlađi članovi porodice, nekako su je i oni "izgurali", ali samo zahvaljujući tome što su je sačuvali iz godine pre nje, koja je bila rekordna.

- Konkurisali smo i za sredstva za nabavku traktora koja daje država, za mlade u agraru - priča Miloš Margan. - Iako država pomaže, potrebne su veće subvencije po hektaru i za nabavku goriva. Naše gazdinstvo potroši godišnje i do 15.000 litara goriva. Kod nas se radi pametno i odgovorno.


Od zarade, gledamo svake godine da kupimo parče zemlje. Ovo je naporan posao, ali kad bismo mogli da biramo, opet bismo isto izabrali. Jednostavno, uživamo da radimo zajedno.

Vredna porodica radi dan-noć. Kad nisu na svojoj njivi, rade uslužno drugima. Kako pričaju, kad je sezona, celu noć su na svojoj zemlji, a onda u zoru idu kod drugih.

- Kad završimo poslove, obavezno sednemo svake večeri, bar na pola sata, da čujemo ko je šta uradio i kakvi su planovi za sutradan - kaže nam otac braće blizanaca Živan Margan.


- Kad se nešto dogovorimo, nema odstupanja. Taman da su došli u šest ujutru iz provoda. Neke njive su daleko od naše kuće, pa nam treba i dva i po sata da stignemo do njih.


POSLE IDE I KUKURUZ

Tamo gde se sadi šećerna repa potrebno je dosta đubriva, pa je ta zemlja dobra za sledeću godinu. Onda ide kukuruz. Mnogi ne vole da sade repu, jer dosta crpi zemlju, objašnjava nam Miloš Margan.

- Prinosi po hektaru su nam između 10 i 12 tona - ističe Miloš. - Uvek radimo na kvalitetu, a ne na kvantitetu. Šećernu repu prodajemo Šećerani u Kovačici, ali ide i za Sentu i u Pećince. Pravimo ugovore unapred i onda isporučujemo.