Kubanski slikar mašta da ga Beograd prigrli

GRANICE, kolone ljudi, lica izbeglica u kampovima, tragovi, sećanja, ali i nove radosti i uzbuđenja ovekovečeni su na crtežima kubanskog slikara Vladimira Kastilja Gamboe (43). Momenti njegovog turbulentnog života, poslednje dve godine, od kada je napustio Havanu i pokušava da dobije azil u Srbiji, ostaju zabeleženi na svakom usputnom "platnu" - pekarskom papiru, parčetu kartona, poleđini gajbe...

Sada se već nanizalo više od 150 crteža u različitim tehnikama, a ova svojevrsna svedočanstva njegovog bega i traganja za sigurnijim kutkom, Vladimir bi želeo da predstavi izložbom. Nada se da će uspeti da pronađe prostor u Beogradu, zainteresovanu galeriju za njegove radove.

PROČITAJTE I: Osnovac živi u Srbiji, a školuje se u Makedoniji

Za mnoge Evropljane i Amerikance, Kuba je živopisna, topla i uzbudljiva turistička destinacija. Za one koji u njoj žive, kako Gamboa kaže, ona predstavlja težak život na mnogo načina... Zato je, pre dve godine, Vladimir odlučio da pokuša da potraži bolji život, prvo u Moskvi, zatim u Beogradu. Koliko je odluka bila jaka, svedoči činjenica da je na Kubi ostavio dvojicu sinova od 11 i 15 godina, roditelje i šestoricu braće sa njihovim porodicama.

Holanđani, Francuzi, Amerikanci rado su na Kubi kupovali Vladimirove slike. On bi zaradio siću, a saznao je da su stranci njegova dela preprodavali za stostruke sume.

- Nisam više mogao da izdržim i prodao sam kuću koju sam svojim rukama gradio osam godina - priča ovaj neobični Kubanac. - Nisam mogao da preživim od posla za koji sam se školovao, a završio sam Nacionalnu umetničku školu u Havani. Mnogi ne shvataju da je jedino lepo sa Kube - plaža, muzika i osmeh ljudi, čak i kada su gladni. Zato bih najviše od svega želeo da ostanem u Srbiji.

I u Havani, baš kao i sada u Beogradu, svojim vedrim duhom ovaj skromni umetnik uspeo je da stekne mnogo prijatelja. Tako je uz podršku jednog od njih prvo stigao do Moskve, u kojoj, ipak, nije mogao da opstane.

- Srbija je još jedina prijateljska zemlja za koju je iz Kube dozvoljena viza - kaže Vladimir. - Tako sam dospeo ovde, u zemlju prisnog i druželjubivog naroda. Iako sam imao mnogo teških situacija, završio sam čak i u zatvoru, umalo da se vratim na Kubu, ostao sam, opstajem, a na sreću moja dela sve više pronalaze kupce.

Uz veliku pomoć Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, Vladimir je naučio engleski jezik. Dobio je dozvolu za rad. Oslikao je zid u vrtiću u Novim Banovcima, uradio mural u Batajnici, održao mnogo slikarskih radionica za decu... Sve što pretekne od novca koji zaradi, pošalje svojoj porodici.

SRBIJA KAO ŠVAJCARSKA

NERADO priča o prošlosti, trudi se, kaže, da gleda samo napred, ali na sam pomen sinova i porodice u Havani, tužna mrena pređe preko Vladimirovog lica. Retko se čuju telefonom, jer da bi razgovarao sa njima, minut ga košta 10 evra. Radije koristi priliku da svaki dinar koji mu pretekne pošalje u Havanu. Iako to mnogima ovde zvuči čudno, Srbija je, kaže, za Kubu - Švajcarska!

ZAŠTO VLADIMIR

Mnogi se nasmeju kada kažem kako se zovem - priča Gamboa. - U vreme kada sam se rodio, Kuba i Rusija su imale jake prijateljske, komunističke veze i nije neobično da u zemlji iz koje dolazim deci daju ime po Lenjinu.