Dara Čalenić: Mi smo jedno drugom sve

POLjUBIO je Daru. Jednom, pa još jednom u kosu. Popravio joj pletenice kao nekad lepršave svetle uvojke. Onda joj je ušuškao frotir na kolenima i pokrenuo kolica. Ona se nasmejala. Kao nekad.

- Eto, sad vam je prepuštam - kazao je Vlada Petrić.

Pogledala ga je.

- Obećao si, je l’ tako, dok ne završim snimanje, ostaćeš u svojoj sobi - podsetila ga je.

Kad je zamakao iza vrata, poverila nam je polušapatom:

- Ne bi mi dozvolio nijedan pokret koji bi me zamorio. U, kako bi se taj ljutio. A ja želim da ovo bude perfektno. Zato me podignite. Kako da govorim, sedeći. To mora... kao na sceni... Idemo: Pasternak - “san”...

Beogradski Studentski trg, ovde je adresa glumice Dare Čalenić (84) i njenog supruga Vlade Petrića (90), profesora sa Harvarda, koje je bliska profesija spojila pre gotovo šest decenija. Ona je tada bila vrsna glumica, jedna od najlepših na jugoslovenskoj pozorišnoj i filmskoj sceni. On, momak koji obećava. Potvrdio je, kasnije, blistavu rediteljsku i karijeru u profesuri.

PROČITAJTE JOŠ: REPORTER KOJI JE OVEKOVEČIO POTRESNE TRENUTKE: Još čuvam snimak na kojem Poljud plače za Titom (VIDEO)

- Ovu strofu ću da ponovim, mora da bude dobro... idemo ponovo, dugo nisam snimala - govorila je Dara Čalenić sa istim onim žarom kojim je gorela igrajući u više od pedeset predstava. Njene bliske kolege su bile Olga Spiridonović, Stojan Dečermić, Stevo Žigon... Nije se predavala, ko zna koliko je puta ponovila stihove, a kako je vreme odmicalo, snaga joj se sve više vraćala kao u vreme kada je pred njom na kolena pao Krleža i kazao: “Noćas su ti oči pune tople tajne”. Sve je to, kao nekad, bilo i sad pred njom, pred nama. Bilo je to njenih dvanaest godina u Jugoslovenskom dramskom, njen “Filip Latinović”, “Put oko sveta”, “Ženski orkestar”, “Vetar je stao pred zoru”, “Čuvar plaže...”, pa “Pas koji je voleo vozove”, “San letnje noći” i popularne “Lude godine”.

JEDNA predstava za Daru Čalenić ipak je bila fatalna. Ona, među prvima, u Novosadskom pozorištu. Tada je krajem šezdesetih u publici bio “i naoko i na kantar”, mladi Petrić.

- Posle predstave - seća se Vlada prvog plesa sa Darom - bilo je ono: sad dame biraju. I, prilazi meni ova, ta glavna glumica. Kaže mi: "Ajde da vidim kako ti barataš tim tvojim nogama." Mislila je (smeje se) da ne umem da igram, valjda sam tako izgledao... A, ja kao čigra... Tako je to počelo.

Dara Čalenić i Gidra Bojanić u filmu "Lude godine" (1977) / Foto Promo

- Bili smo nerazdvojni - govori, sad, Dara. - Ubrzo smo odlučili da se venčamo. Kad se to pročulo, pita mene Mira Glišić, naš poznati kostimograf: "Je li, boga ti Daro, da li je istina da se ti udaješ za onog Vladu?" Kažem joj: "Istina je." A ona će: "Kud ćeš, jadna, za onu rugobu? I peder je." "E, Miro", velim ja njoj, "ne znaš ti šta on ima!"

Početkom sedamdesetih Vladi je, posle rediteljskih dužnosti u Radio-televiziji Beograd i profesure u Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (predavao istoriju i teoriju filma) stigao poziv sa Harvarda da predaje na ovom prestižnom univerzitetu. Nije mu bilo lako da se odluči. Dogovorio se sa Darom da ipak prihvati poziv.

- Bili su to teški dani razdvojenosti, brojna iskušenja. Izdržali smo, a posle nekog vremena Vlada je pitao da li želim da s njim pođem u Ameriku - priča Dara.

- Pitao sam je. Da. Znao sam da to nije laka odluka. Ona je tada bila u samom vrhu svog glumačkog života. Snimala, igrala. Opredelila se, ipak, da sve to ostavi i krene za mnom.

NEDALEKO od Harvarda su kupili stan, šestosoban. Opremili ga, planirali da pazare i kuću na Floridi, gotovo kaparisali. Vlada je odavno već bio poznati teoretičar svetske kinematografije. Direktor filmske kinoteke Harvarda. A Dara je snimala na Nijagari po Šekspirovim delima. Uz to, slikala, pisala. Nadomestila delić praznine koji je ostao u zavičajnoj punoći. Ta punoća oboje ih je ispunjavala i vukla da stalno dolaze u Srbiju. Da se podsete. Da ih sećanje podmladi... Poslednje putovanje za Daru je bilo kobno.

Vlada Petrić priča:

- Moždani udar ju je oborio, potpuno blokirao desnu stranu tela, usporio govor, ali vidite li vi te oči. Ona kaže: "Šta će mi film, pozorište... naigrala sam se, nasnimala, naživela." A ja znam da se ona brani, da se ne predaje... Borac je, takva je, moja ljubav je tu samo da je podrži.

Posle moždanog udara Vladina žena - ljubav više nije smela u avion. On se zaputio u Ameriku, valjda je to bio i poslednji put. Mesec dana je imao da rasproda, zapravo, više pokloni sve što su on i njegova Dara stekli. Slike francuskih i naših majstora, Popovića, Veličkovića i Ljubice Marić darovali su srpskoj crkvi u Njujorku.

Dara u filmu "Čuvar plaže u zimskom periodu" (1976) / Foto Promo

- Bilo mi je najvažnije da to što pre rasprodam i vratim se da budem sa Darom. Ništa me drugo nije interesovalo. Ona je žrtvovala svoju veliku umetničku priču zbog mene, i ja, ne samo što je više volim, sve više poštujem tu odluku koju je malo koja žena mogla da donese. Negde me peče i savest. Zato je moja ljubav, a i njena takva da živimo i umiremo, kao što se vole i umiru oni koje ljube duše naše.

I, tako su, ponovo, Dara Čalenić i Vlada Petrić zakovali svoju sudbinu u Beogradu.

- Kad se on meni vratio, kad sam ga videla, mislila sam da mogu i da poletim - govori Dara. - Ali, stvarno mi je bilo bolje. Ljubav je snaga, lek, ali i velika tajna u kojoj tajne nema. To je brak. Tajna da nema tajni. Naše su ruke, ruka jedna i tako će biti do kraja.

POVILE se ljubičaste lale prema krevetu Dare Čalenić. Kao nekad iz bašte u njenoj rodnoj Salajki kod Novog Sada, za koju Vlada Petrić iz Prnjavora iz Banjaluke pre Dare i nije čuo. A bio je, sve vreme tu, ispred vrata dok je ona snimala Pasternaka.

PROČITAJTE JOŠ: ŽITELjI RODNOG MESTA VASILIJA OSTROŠTOG: Sačuvaće svetac naše Mrkonjiće

- Šta? Pustili ste je da stojeći govori?! Bože mili, pa ona to ne sme. Šta bih ja da je pala.

Opet ju je poljubio u kosu, kao nekad. A možda i jače, sad. Ona se nasmejala, kao nekad. I dobacila mu:

- A, stalno ti koristiš neku priliku.

KAD OSTANEŠ SAM

DARINI i Vladini prijatelji bili su Orson Vels, Artur Miler, Liv Ulman, Lorin Bekol... Ali, ovo dvoje ljudi koji se, kad ostanu sami, naslanjaju samo na sopstvenu ljubav, ne uznose se prijateljima zvučnih imena. Oni su i sami takvi, i, kao svi istinski vredni ljudi, ne ističu sopstvene vrline.

VOLIMO OVO, OVDE

NEVOLjA nas je vratila u Beograd - slušamo Darinu i Vladinu priču. - Ali, nevolja nam je i pomogla da sagledamo koliko je sve ovo u Beogradu lepo. Koliko su lepi ljudi. Volimo, ovo ovde. Sreća je kad ti gosti dođu, a nama dolaze tri puta u danu. Dolaze Beograđani, dolaze iz bivše Jugoslavije, dolaze iz celog sveta. Tamo gde smo bili, niko nikog ne gleda, samo se radi, samo se grabi. Niko ni za kog vremena nema.