Krajputaši duša u kamenu

DRAGI brate, priđi bliže, te pročitaj ko nam spomen diže. Telo naše ostade u svetu, u najlepšem cvetu našeg života. Vite naše godine, crna zemlja prekri naše lice, od umora i od rana ostaše nam deca mala, kod spomena neka pale sveće, svoje očeve nikad viđet neće.

Neđeljko i Anđelko, braća Spasojevića iz Bele Reke izgiboše protiv neprijatelja na položaju 1914. i 1915. u svojih 40 godina. I brat im Stojko živeo 35 godina pogibe više Kraljeva 1915. Spomen podižu braća Mikajle (i) Krstadin i njini sinovi...

Ovo je epitaf na prvom od tri bela kamena tesanika, na neobičnoj straži, baš na mestu zvanom Straža, s desne strane puta Bela Reka - Ljubiš, na raskrsnici puta za Borovu Glavu i Murtenicu, nekadašnjem saborištu na novovaroško-čajetinskoj međi.

PROČITAJTE JOŠ: Sinuće krajputaši

OVDE su, na stotinak metara iznad rodnog ognjišta, blizanci Neđeljko i Anđelko i treći brat Stojko poslednji put zagrlili senokose i visove Murtenice i poljubili desetoro nejači, rastali se od najmilijih i požurili “na vojnu”. Pošli su u gunjevima i opancima, sa šajkačama. U prtenim torbama nešto preobuke, vunene čarape, parče voska, koji kolač od šljiva... Srbija je zvala.

- Na bočnoj strani belega je zapis - amanet, da je zadruga sa 37 čeljadi, kad se delila - stavila parče zemlje “u spomen svojoj izginuloj braći i za odmor putnika, da ima pravo svaki svratit se i odmoriti i da ovo parče ne smije niko za navek presvojiti” - kazuje Anđelko Spasojević, penzionisani rudar i stolar iz Gornje Bele Reke, koji je ime dobio po prađedu.

NAJVIŠE krajputaša podignutih u slavu i čast junaka dva balkanska i Prvog svetskog rata u uvačkom delu Starog Vlaha je u njedrima Murtenice. Ima ih i ukraj puteva i na raskršćima i saborištima u Jasenovu, Ojkovici, Trudovu, Amzićima, Vilovima...

PROČITAJTE JOŠ: Krajputaši za večni mir duša naših junaka

Rodbina ih je podizala postradalim vojnicima, kojima se grob ne zna ili su sahranjeni na bojištima, mnogi van otadžbine. Postavljanje nadgrobnih obeležja na mestima gde pokojnik nije sahranjen, kako je svojevremeno zapisao Ivanjičanin Dragutin Dragan M. Radivojević - stari je običaj. U mnogim krajevima se smatralo, a i danas, da je to sahranjivanje pokojnikove duše.

KLESARI su bili i letopisci, pa su danas kamene knjige predaka nezaobilazne u hronikama sela. Na prednjoj strani belega klesali su figuru ili lik vojnika u uniformi, a na zadnjoj životopis. Nije izostajala puška, ponegde i redenici, vojnička čutura, orden, golub, vreže grožđa, podaci o ranama i bojevima u kojima su branili čast i slobodu. U epitafu i rodbina i klesari imaju nameru da zaustave putnika. Dok je i veka i sveta, neka se zna.

Dragoceno etnografsko blago i svedočanstvo o vremenu smrti čuvaju i spomen-ploče u crkvama u Negbini, Beloj Reci, Bukoviku i Štitkovu, kao i na školama u Štitkovu i Rutošima i spomen-česme u Draževićima i Miševićima.

NEČITKI EPITAFI

EPITAFI na krajputašima su gotovo nečitki: nagrizaju ih godine, kiše, vetrovi, lišajevi, ljudski nemar, svi pomalo...

- Zbog niza obaveza i troškova u ovoj godini u obeležavanju 100-godišnjice Velikog rata, za konzervatorsko-restauratorske radove na krajputašima sredstva ćemo izdvojiti naredne godine - naglašava Branko Bjelić, zamenik predsednika opštine Nova Varoš.