Tramvaj

TMINA grotla podzemne železnice ispovrnula me je tačno pred kišom ispranu fasadu pariske Severne železničke stanice. Aurora je ispisivala skarletne tragove po opsecima neoklasicističkog zdanja Žaka Injasa Hitorfa. Lilo je danima, sitna groza je boginjala kožu.

Kroz okno u modusu sepije proticali su mokri pejzaži Pikardije, Valonije i Flandrije. Uskoro se ukazao plato vlažnih obalskih marši prosutih na holocenskim nanosima u širokoj delti Rajne, Meze i Šelde. Brzina železnica znatno je skratila prostor zapadne Evrope.

PROČITAJTE JOŠ: ŽITELjI RODNOG MESTA VASILIJA OSTROŠTOG: Sačuvaće svetac naše Mrkonjiće

Stigao sam pred zgradu Haškog tribunala koja je svoje ledene konture neuspešno pokušavala da prikrije laviranjem u još hladnijoj fontani. Ušao sam, obavio razgovor za novine sa Seržom Bramercom, u vreme kada je toliki niz godina krojio sudbinu čitavog našeg regiona, a onda bio srećan kada su se, za mnom, zatvorila teška blindirana vrata koja su me istisnula napolje. I bez krivice, osetio sam novi miris slobode, prošaran senzacijom polenske alergije.

Na tramvajsku stanicu dogegala se čuvena stara "osmica" proizvedena sedamdesetih u Brižu. Ušao sam i seo na dvosednu klupu presvučenu skajem. Vraćale su mi se slike iz detinjstva, zelenog "belgijanca" sa drvenim podom, čija je trola tako često spadala na potezu od Budine kafane do Gospodarske mehane, kojim me je majka, svakoga jutra, pre svitanja, topčiderskom trasom odvodila do obdaništa u Ruskoj ili na Senjačku pijacu gde smo, nedeljom, kupovali kiselo mleko u staklenim bočicama.

Slike su se sve brže smenjivale, brzina kretanja je postajala sve veća. Tramvaj se čudno klatio. Ustao sam i pogledao kroz vetrobran. Zar će, zaista, svom silinom, udariti u onaj zaustavljen na sledećoj stanici? Čvrsto sam stegao rukohvat i čekao ono što mora da se dogodi.

Prasak je bio spektakularan. Jako pištanje ispunilo je čitavu kabinu. Inercija je nastavila da nas vozi šinama. Levom rukom sam uspeo da sačuvam grudi, ali je šaka bila sva u krvi. Šipka, koja se protezala od poda do plafona, snažno se isprečila uz slepoočnicu, u visini desnog uha. Slike su postale mutne. Pogledao sam oko sebe. Bilo je polomljenih ruku, čuli su se jauci, dvoje je ležalo na podu. Glava kočničara bila je spuštena preko komandi. Para iz kočionog sistema ubrzano je ispunjavala prostor.

Lažu kada kažu da se u takvim trenucima čovek bori za život. Samo sam pokušao da povlačenjem otvorim najbliža vrata, a kada mi to nije pošlo za rukom, mirno sam se vratio na svoje mesto. Od ispuštene pare, siluete su se unutra uskoro teško razaznavale, iz daljine su se čule sirene hitne pomoći. Zar je ovaj Hag baš toliko koban po Srbe?

PROČITAJTE JOŠ: KA MARSU LETI RAKETA NASA: Na njoj 2.835 imena ljudi iz Srbije, slatanje robota u novembru

Odbio sam da prespavam u bolnici. Samo sam poželeo da što pre napustim ovaj grad. Kompozicija brze železnice moćno je grabila nazad. Brže nego što sam mislio, ukazali su se obrisi Hitorfove građevine, svetlije nego ikad.