Jovan DŽakula: Bolno je kad shvatiš da više nisi potreban

NIKO se nije setio Jovana Džakule, šestostrukog šampiona Jugoslavije, bliskog saradnika i prijatelja Branka Pešića, kada je, uoči ovog vikenda, u Zemunu svečano obeleženo sećanje na legendarnog gradonačelnika Beograda. A njemu, Brankovom Džaletu, bilo je mesto među zvanicama.

Pročitajte još: Stivenson – čovek kog se plašio i Ali

- Pozvaćemo te drugi put - poručili su mu.

Pozivnica mu nije stigla ni kada je njegova Zvezda u Sava centru, povodom sedamdesetog rođendana, slavila sve svoje zvezde. A bio je njen najtrofejniji bokser.

- Moja Zvezda je moje najveće razočaranje - kazao je.

Šest puta je bio prvak Jugoslavije. Prvo zlato osvojio je na "Tašu" (1966). Patosirao je, tada, Petra Benedeka, šampiona Evrope. Skandiralo mu je deset hiljada ljudi. Danas, bez plaćene članarine, Jovan Džakula ne može u tašmajdansku teretanu.

Na ne tako davno održan turnir u beogradskoj Areni nije mogao da uđe. Nije imao ulaznicu.

Pročitajte još: Beneš: Moja deca su moji ideali

- Stajao sam ispred ulaza, drhtao sam. Dimić iz Partizana me pita: "Šta, tebe ne puštaju? Sad ću ja da pozovem Nenada Borovčanina..." I, stvarno, odmah je iz sale došao taj mladi čovek. Kaže obezbeđenju: "On je šampion, on mora da uđe." Stvarno mi je bilo teško. Teško mi je i sad dok vam ovo govorim. To suočenje sa zaboravom je bolno. Užasno bolno kad shvatiš da više nisi potreban.

ONAJ, nekada snažni momak, koji se u dvadesetoj godini okitio zlatom prvaka Jugoslavije, pa iz godine u godinu, zaredom, šest puta osvajao tron - sada nije izdržao. Obrisao je suze. Nastala je tišina. I, potrajala je.

- Dok nekom nešto značiš, svi su tu, hvale te, slave te. Žele da se slikaju s tobom. Traže da im učiniš... Niko u tebi čoveka ne gleda. Dobrog ili lošeg, svejedno. Kad više nisi onakav kakvog te žele, kakvog te u svesti formiraju kao sopstvenu, neostvarenu želju, onda se ljute, osuđuju te. Samo što te ne linčuju. Oni kojima si pomogao - a ja sam srećan što sam bio u takvoj mogućnosti, beže kako ne bi imali svedoka sopstvene nemoći. Takvi smo bili, takvi smo danas, takvi ćemo ostati, i nikuda takvi nećemo stići.

Nedaleko od Tašmajdana, u potkrovlju odakle se Jovan Džakula, teško oboleo, jedva spušta i još teže penje posle dvanaest teških operacija - prelistavamo albume sećanja na vreme viteške borbe u ringu, ali i u životu.

- Bilo je lepo vreme i lepa je bila zemlja koju smo imali. Sve je to prošlo - govori nam tiho, okružen peharima, medaljama, fotografijama. I, ikonama... Učini se, na trenutak, da ovaj usamljeni čuvar ličnih uspomena nema ni nadu da će mu neko, konačno, javiti da je "dobio pismo". Onda, odjednom, plane živi žar u očima.

Džakula i Gradonačelnik Beograda Branko Pešić

- Među šampionima nije bilo ljubomore. Jednako smo uživali u pobedama svih. Voleli se, poštovali se. Boks jeste bio popularan, ali isto tako i vaterpolo, košarka, fudbal, džudo... Svaku pobedu slavili smo zajedno, družili se. Šekularac, Petković, Santrač, Moka Slavnić, Gale Muškatirović, Vuk Rašović... Bila je to jugoslovenska, sportska elita. Što da ne, i svetska. Pravi vitezovi. Ponos nacije!

SA istim žarom priča nam da je jedini bokser na svetu koji je u istoj godini (1968) bio šampion u dve države - Jugoslaviji i Švedskoj.

- Bogdan Milinkov, moj prvi trener, imao je u Švedskoj prijatelje. Kaže mi: "Idemo mi, Džale, tamo. Snaga se najbolje vaga pred nepoznatom publikom." A i on i ja znamo da boks nije samo snaga, već srce. Osvojili smo tron Švedske, a te godine stigli su i Zlatna rukavica, Zlatni pojas, kasnije bronzana statua Oktobarske nagrade Beograda i Orden rada sa srebrnim vencem. Ukaz potpisao Tito... Država je zlatila šampione, ali ja od države ništa nisam tražio. Ovaj stan u kome razgovaramo, kupio sam novcem od prodatog imanja u rodnom banatskom Sefkerinu. Od moje očevine. A mogao sam mnogo toga da imam. Nisam želeo. I, ne kajem se. Mogao sam i u Švedskoj da ostanem, ali nisam mogao protiv sebe. Voleo sam ovo ovde, svoju zemlju. Ljude. Goreo sam u toj ljubavi. I sad je ona tu, ali peče osuda na zaborav. Dođe noću, pa nikako da ode.

TREBA ZNATI OTIĆI

Bokserski ring sam napustio sedamdeset druge. Važno je znati kada treba da odeš. Javio sam se u vojsku, odslužio pun rok, bez ikakvih povlastica. Drage su mi i udarničke značke sa radnih akcija... Završio sam posle i ekonomiju, a Dragiša Đurić Gile me zaposlio u Parking-servisu. Upoznao sam moju Snežanu. Oženio sam se u četrdeset i osmoj, za taj izazov nikad nije kasno... Dve godine kasnije, u mojoj pedesetoj, rodio nam se Aleksandar. Živim za njega!

POKRENI SAMOG SEBE

Za postizanje velikih rezultata, ne samo u sportu, potrebni su mnogo znanja, odricanja i velika ljubav - kaže Džakula. - Ko želi da uspe, ne treba da čeka da ga neko pokrene. Pokreni samog sebe, to je moja poruka mladima danas.

SILA ZVANA JUGA

Jovan Džakula je u boksersku biografiju upisao i pobedu nad sedmostrukim šampionom Kube i trostrukim prvakom sveta Teofilom Stivensonom. A u Moskvi je potukao Rusa Ašlejeva.

- Juga je bila svetska sila u boksu - priča Džakula. - Kuba, Sovjetski Savez, pa mi. Nije to bilo samo moje vreme. Obeležili su ga i Belić, Vujin, Veselinović, Tamoši, Pajković. Kasnije i Parlov, Beneš, braća Kačar...