ZVONO koje je Crkvi Svete Trojice u šumi na tromeđi prokupačkih sela Gornja Konjuša, Viča i Gočane darovala Rada Bojović (1822-1904), majka vojvode Petra Bojovića (1858-1945), čami na panju u dvorištu vikendice Branislava Bata Bojovića u Gornjoj Konjuši i čeka neimare i obnovitelje.

Pročitajte još: Ponižavanja velikih srpskih vojskovođa

Bronzani zapis svedoči da je zvono izliveno u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu i da ga je Rada P. Bojović poklonila "u spomen na muža Perutu i za zdravlje dece", u maju 1895. godine.

NA ulazu u oronulu bogomolju, teško čitljiva slova o početku radova 1890. godine i majstorima. Ovde su odavno utihnule molitve, obredi i zvono koje je pozivalo narod na sabiranje, a paučina je prekrila ikone. Retko ko se usudi da uđe i zapali sveće zbog pukotina i oštećenog krova.

Pročitajte još: Zaostavština vojvode Bojovića: Nedostaje 20 dragocenosti

- Kada mi je pre tri godine prijatelj javio da se urušio drveni zvonik, već sutradan sam iskopao zatrpano zvono i na traktoru ga dovezao u dvorište. Da to nisam učinio, verovatno bi završilo na nekom otpadu. Obavestio sam crkvene vlasti o tome čiji je zvonik dar, kao i da ću ga čuvati do obnove svetinje, uz amanet da se ne nosi u drugu crkvu - kazuje mašinski inženjer, niški penzioner Branislav Bojović (76), praunuk vojskovođe iz loze njegovog brata Ilije.

BILO je više pokušaja u poslednjih desetak godina da se obnovi crkva, u narodu poznata kao Vička, koju meštani Gornje Konjuše "svojataju", pošto u susednom selu Viči postoji nova crkva. Pokrećući inicijativu, Bojović je sa suprugom Radom, nekoliko komšija i prijateljima održao nekoliko skupova u porti, dogovarali su se, pokucao je i na vrata dvora niških vladika Irineja i Jovana, namesništva u Blacu, molio za najpreče - novi krov. Priča poznata, slična onoj o borbi s vetrenjačama...

- Najčešći odgovor je bio: "Pa, malo je tamo naroda" - cedi muku kroz zube Bojović. - Istina, u ovaj kraj posle Drugog svetskog rata nije ulagano, pa je narod listom odlazio za školom i poslom. Ovde se tavori: u Gočanima i Gornjoj Konjuši živa samo po dvadesetak stanovnika, u okolnim selima tek po desetak ili pokoji više. Malo je ljudi, malodušni su, nezainteresovani... Imali smo i nesreću da posle dogovora, koji je obećavao akciju, sveštenik u povratku sleti traktorom u provaliju i pogine.


Rada, majka vojvode Bojovića, Vojvoda Petar Bojović


PRECI vojvode Petra Bojovića starinom su iz Vasojevića (okoline Andrijevice). Iz Miševića, na Zlataru, u Starom Vlahu, gde je Petar rastao do devete godine, osmočlana porodica je zbog turskog zuluma prebegla preko Javora u Srbiju, u Radaljevo kod Ivanjice. Seobe kao da su im suđene, pa se Peruta sa svom čeljadi 1882. godine preselio u Gornju Konjušu, u Toplici.

- U četiri nekadašnje kuće Bojovića, koje su dale i konzula, pilota, sveštenike, veleposednike, potomci dođu povremeno. Iako sam sam studirao i radni vek proveo u Nišu, raspuste, vikende i odmore provodio sam u zavičaju, pa i sada većinu penzionerskih dana - kaže Branislav, čuvar korena i loze.


Crkva Svete Trojice u Gornjoj Konjuši


Uspomenu na znamenitu lozu Bojovića ovde čuvaju grobovi vojvodinog oca Perute, pa potomci najstarijeg Petrovog brata Ilije, učitelja i sveštenika (sahranjen kod crkve u Radaljevu) i brata Jovana, kao i grob sestre Milene.

SVETKOVINA POVODOM ROĐENjA

NA svetkovini povodom 160-godišnjice rođenja vojvode Petra Bojovića, zemljaci će 16. jula u Novoj Varoši podsetiti kako se Petar uzdigao od zlatarskog čobančeta i turskog roba do oslobodioca svog roda i komandanta Prve armije i načelnika Vrhovne komande Srpske vojske, učestvujući u pet ratova od 1876. do 1918. godine.