Moj je život Švajcarska i u Srbiji

FRANČESKA Mitrović se iz rodne Švajcarske u Srbiju preselila zbog ljubavi prema suprugu Nemanji, ali to nije jedini razlog zbog koga je zavolela našu zemlju i odlučila da ovde potraži nova iskustva i za svoju decu - sedamnaestogodišnjeg Nila i sedmogodišnju Mirjanu. Život u centru Ciriha Mitrovići su zamenili za Kovačevu Baru, planinsko selo na jugu Srbije, rodno mesto Nemanjinog oca. Obnovili su porodično domaćinstvo i pokušavaju da žive kao što su želeli.

- Moj prvi susret sa Srbijom dogodio se kada sam sa nekoliko kolega arhitekata došla u Beograd. Bila sam impresionirana arhitekturom srpskih gradova i tako sam Srbiju počela da volim preko posla. Slučajno sam upoznala Nemanju i vremenom se među nama rodila ljubav, pa je on bio razlog mojih novih poseta ne samo Srbiji nego i drugim zemljama Balkana - započinje svoju priču Frančeska na odličnom srpskom jeziku.

Nakon što su se venčali, Nemanja i Frančeska su svoj zajednički život nastavili u Švajcarskoj gde su proveli više od deset godina, ali su oboje sve više razmišljali o životu u Srbiji. Pre četiri godine su stigli u Sentu, gde i danas živi Nemanjina porodica, a onda, pre devet meseci, u selo iznad Grdelice.

PROČITAJTE I:SRBIN U MINHENU SPASAO KOMŠINICU: Zahavljujući Milanu, Rut će da proslavi 101. rođendan

- U Švajcarskoj smo shvatili da sa srpskim prezimenom ne bismo mogli da živimo životom Švajcaraca. Svuda smo nailazili na predrasude o Srbima i nismo bili prihvaćeni u profesionalnim i društvenim krugovima ljudi koji su se tamo rodili. Odavde i dalje radim za švajcarsku firmu, ali sada mogu mnogo bolje da uskladim moje obaveze prema poslu i porodici. Veoma sam zavolela ovaj kraj. Podseća me na predeo u okolini Lugana, gde sam se rodila. Život u Srbiji može da bude veoma lep, ali čovek treba da bude baš kreativan da bi uspeo - ističe naša sagovornica.

Frančeska i Nemanja sa decom

Mitrovići su renovirali kuću i okućnicu. Formirali baštu sa organskom proizvodnjom hrane za svoje potrebe. Imaju koze, ovce, piliće, patke, morke, ćurke, psa i mačku.

- Želeli smo da se vratimo prirodi, zdravoj i ukusnoj hrani. Povrću, siru, jajima i mesu bez industrijskih dodataka, jer nam je, kao i mnogim Švajcarcima, dosta hrane koja nema ni miris, ni ukus. Decu učimo zanatima. Želimo da znaju da što više poslova urade svojim rukama - nabraja Frančeska.

Kao profesionalac, ali i čovek, fascinirana je ovdašnjom arhitekturom, istorijom i tradicijom. Primila je pravoslavlje i sa suprugom obišla mnogobrojne manastire širom Balkana, a posebno ističe one na Kosovu i Metohiji.

Mirjana i Nil stiču nova iskustva na selu

- Ima mnogo primera stranaca koji su došli u Srbiju i zavoleli je kao da su u njoj rođeni. Mislim da se i meni desilo nešto slično - uz osmeh zaključuje Frančeska.

SRPSKI NIJE LAK

SRPSKI jezik nije nimalo lak. Da bih lakše i brže učila, sa suprugom sam odlučila da komuniciramo samo na srpskom, mada bi nam bilo lakše da smo koristili neki jezik koji oboje znamo. I deca su srpski spontano naučila. Još to nije savršeno, ali se snalazimo - skromna je Frančeska.

VIŠE CENITE SVOJE

ZA Srbiju kaže da kasni za Zapadom od 10 do 20 godina, ali i ističe da zbog toga nikome u našoj zemlji ne bi trebalo da bude žao.

- Srbija je veoma bogata zemlja i ne razumem šta je sa Srbima. Slobodno idite na Zapad, pa ćete sa tim iskustvom više ceniti ono što imate. Ljudi su ovde neposredni i gostoljubivi. Otvoreni su prema strancima i vredni. Kada bi imali priliku da rade kao što Srbi rade u Nemačkoj ili u Švajcarskoj i ovde bi bilo dobro, a imali bi i dovoljno vremena za sebe - smatra Frančeska.