Tačno pet meseci, pre duboke jeseni 1968. godine, kada su širom Kosova i Metohije upriličene prve masovne separatističke demonstracije, prvi put će se zvanično na jednom forumu vladajućeg Saveza komunista postaviti pitanje nacionalnih odnosa u ovoj pokrajini.

Pet meseci pre nego što će prištinskom Ulicom maršala Tita Srbi šetati jednom, a Albanci drugom stranom ulice, na 14. sednici CK SK Srbije progovoriće Dobrica Ćosić i profesor Jovan Marjanović "o neopravdanom potcenjivanju iredentističkih i separatističkih raspoloženja i težnji u izvesnim slojevima šiptarske nacionalnosti", o "osećanju ugroženosti kod kosmetskih Srba i Crnogoraca" i o "pritiscima za njihovo iseljavanje", prikrivenom teroru, pljački, silovanjima, ubistvima, o tome da kosovske vlasti ništa ne čine da bi to sprečile.

PROČITAJTE JOŠ: Staljin, Musolini i Tito o Kosovu

Bilo je to 29. maja, dva meseca posle odluke da se ozvaniči naziv Albanac umesto Šiptar, i da književni albanski jezik na Kosmetu bude isti kao u Albaniji. A 29. novembra, te iste 1968. godine, na ulicama Prištine osvanuće parole: "Hoćemo republiku", "Hoćemo ustav", "Živela Albanija", "Živela Albanska partija rada", "Živeo Enver Hodža"...

PROČITAJTE JOŠ: Dražin general obavestio SSSR o napadu Nemaca

PRVU poruku Dobrice Ćosića o Kosovu i Metohiji niko nije hteo da čuje, iako su svi članovi Centralnog komiteta Srbije zapravo znali sve ono o čemu je i on govorio. Nekoliko meseci pre zasedanja ovog partijskog foruma, u južnu pokrajinu je poslata komisija koja je sačinila detaljan izveštaj, na 100 strana, o političkoj, bezbednosnoj, pravnoj i međunacionalnoj situaciji.

U godinama koje će uslediti, dok su šetači na prištinskom korzou postajali sve više dva potpuno odvojena sveta, slaće Dobrica Ćosić nove zaludne poruke predlažući "demokratsko, pravedno, kompromisno i trajno razgraničenje, kao jedini način da se prevaziđu vekovni antagonizmi između Albanaca i Srba".

Deset godina pre krvavog raspada bivše Jugoslavije, u proleće 1981, na Kosovu će buknuti nove demonstracije Albanaca, četvrte od oslobođenja ovog dela Srbije od nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu. Ćosić će tad u svom dnevniku zabeležiti:

"Kosovo će za jednu ili dve decenije postati albanska zemlja. Ono sa Albancima mora da bude podeljeno."

NIKEZIĆ U PRIŠTINI NA FRANCUSKOM ODNOSI na relaciji Beograd-Priština povremeno su dovođeni do apsurda. Kada je Marko Nikezić, čelni čovek Saveza komunista Srbije, bio u poseti Kosovu, Mahmut Bakali, sekretar Pokrajinskog komiteta, pozdravni govor i dobrodošlicu gostu izgovorio je na albanskom jeziku. Nikezić je posle njega izašao za govornicu i otpozdravio na francuskom. - Šta ovo znači druže Marko - zaprepašćeno ga je pitao Bakali. - Uradio sam isto što i ti - odgovorio je Nikezić. - Ali, ja sam govorio na maternjem jeziku - nije se dao Bakali. - I ja sam govorio na maternjem, moja majka je Francuskinja - rekao je Nikezić.

Mesec dana pred smrt, u intervju "Nedeljniku", generacijama koje ostaju iza njega, uputiće poslednju poruku: - Kosovsko pitanje istorija je rešila mimo nas.

- Vi više ne možete da utičete na njene ishode.

NEKAKO, u vreme održavanja Četrnaestog plenuma SK SK Srbije i nekoliko meseci pre zahteva demonstranata "Kosovo republika", slične ideje, u malo uvijenijoj formi, lansirao je Fadilj Hodža. On je na sastanku najužeg rukovodstva SK Srbije govorio o potrebi da i nacionalne manjine u Jugoslaviji dobiju pravo na samoopredeljenje. Posle smaknuća Aleksandra Rankovića 1966. godine, Josip Broz počinje ozbiljno da se interesuje za Kosovo i Metohiju. Prema evidenciji iz njegovog kabineta, on se tih godina sa rukovodstvom ove srpske pokrajine sastajao češće nego sa funkcionerima bilo koje jugoslovenske republike. Od 1966. do 1971. registrovano je da se sa njima oficijelno sreo pet puta, više nego sa vodećim ličnostima Srbije i Crne Gore zajedno. Zapisnici sa tih susreta svedoče o tome da je doživotni predsednik Jugoslavije pokazivao veliko razumevanje za gotovo sve zahteve šiptarskih funkcionera sa Kosmeta, koji su se od 1966. svodili na sve veće i sve nelegitimnije osamostaljivanje ove pokrajine od Srbije. Još zanimljiviji je podatak da na nekim od Titovih sastanaka nije prisustvovao nijedan predstavnik srpskog rukovodstva.

Istovremeno, bivao je obaveštavan o pravom stanju na Kosmetu. O tome ga informiše, usmeno i pismeno, dr Stanoje Aksić, potpredsednik Skupštine Kosova i Metohije. Javlja mu se Pavle Jovićević, stari revolucionar i partizanski komandant, obaveštava ga o povećanom broj ubistava (Istok, Uroševac, Klina, Vitina, Vučitrn), o pritisku za iseljavanje Srba i Crnogoraca, kako iz sela, tako i iz grada, a naročito stručnjaka, što Pokrajinu, ionako deficitarnu kadrovima, teško pogađa. Završava rečima: "Ovakva situacija ničem dobrom ne vodi ..." Tito dobija informacije i od Albanaca. Kadri Reufi svedoči da je ime Metohije izbačeno iz naziva ove pokrajine "pored ostalog, zbog toga što Albanija tako, samo kao Kosovo, naziva našu Pokrajinu".

U ARHIVU Josipa Broza čuva se magnetofonski snimak njegovog susreta sa vodećim funkcionerima Službe državne bezbednosti. Ovaj razgovr, vođen aprila 1971, pokazuje da su postojale vrlo bliske veze i sadejstva, između šiptarskih separatista i političara na Kosovu i Metohiji još od 1968. godine. Borče Samonikov, načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije, rekao je Titu: "Operativci službe obavestili su pokrajinsko rukovodstvo o danu i satu kada će biti demonstracije i kosu njihovi organizatori. Dobili su odgovor - to nije vaša briga, stanje nije takvo." I ne samo to, niti su dozvolili da o tome budu obaveštene Savezna i Republička SDB u Beogradu.

Delegacija kosovskih Albanaca kod Tita na Vangi 1966. godine / Foto Arhiv "Borba"


Titovu podršku Veli Deva, Fadilj Hodža, Mahmut Bakali i njihovi najbliži saradnici, među kojima je bio i popriličan broj Srba, kao što je Mihajlo Zvicer, koriste kao alibi za svoju separatističku politiku i izvlačenje Kosmeta iz Srbije.

Iz godine u godinu, što je bivao dalji od Srbije i Jugoslavije, Kosmet je dobijao sve povlašćeniji položaj u raspodeli sredstava iz Fonda za razvoj nerazvijenih područja Jugoslavije i sve veću pomoć Republike Srbije. Visina te pomoći koja je stizala iz centralne Srbije, Vojvodine i drugih jugoslovenskih republika, od 1967. do 1980, iznosila je čak 66,5 odsto celokupnog društvenog proizvoda ove pokrajine. Oko 42,5 odsto sredstava od ukupnog jugoslovenskog Fonda za razvoj nerazvijenih odlazilo je u Prištinu.

Nažalost, niko nije pokušao da objasni kako to da se stalno "poboljšava socijalni, ekonomski, kulturni položaj Albanaca na Kosovu", a da separatistički pokret nikako ne jenjava. I upravo kada su Srbija i Jugoslavija ovoj pokrajini davale najviše, u njoj je, 1981, nepunu godinu posle Titove smrti, došlo do nove masovne separatističke pobune, kojom je ponovo traženo odvajanje Kosmeta od Srbije.

"Ova pobuna je šokirala ne samo jugoslavensku javnost, nego i politička rukovodstva, uključivši i savezna, jer je albanska nacionalna manjina u Srbiji i Jugoslaviji već uživala ravnopravnost koja je bez presedana u historiji" - zapisaće Dušan Bilandžić, istoričar i hrvatski partijski funkcioner.

Dobrica Ćosić


U DIPLOMATSKOM arhivu u Beogradu nalaze se veoma važna dokumenta, šifrovane, strogo poverljive depeše koje je Ambasada SFRJ sedamdesetih godina prošlog veka iz Tirane slala u Beograd, a koje govore i o tome da je Priština separatno sklapala mnoge sporazume sa Tiranom, da je Albanska obaveštajna služba - AOS, vrbovala prosvetne radnike i kako je Albanija već tada otvoreno izražavala teritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji.

U jednom službenom dokumentu, sredinom januara 1974, piše da NR Albanija ima pravo da brine o suverenitetu i integritetu SFRJ u predelima koji su naseljeni Albancima.

Jovan Pečenović, ambasador u Tirani, 20. marta 1973. referisao je Titu da Albanija saradnju sa Kosovom i Metohijom koristi za nacionalističku homogenizaciju svojih sunarodnika u ovoj srpskoj pokrajini i za svoje neskrivene pretenzije na ovaj deo Srbije i Jugoslavije. Na to je Broz lakonski odgovorio:

"Mi ne sektašimo prema drugovima sa Kosova zbog uvoza udžbenika iz Albanije."

Za sve to vreme, od Četrnaeste sednice CK Srbije do donošenja Ustava 1974, srpski političari držali su se po strani i biće samo jedna karika u lancu pogrešne jednosmerne i porazne državne politike prema Kosovu i Metohiji, od Nikole Pašića do Borisa Tadića, kako je to rekao Dobrica Ćosić.

Svi su bežali od dileme kosovskog čvora - drešiti ili seći?

Kosovski Albanci su proglasili svoju nezavisnost. Fanatično traže da im se cela ova pokrajina, srpskim imenom, preda u trajno vlasništvo. Za nekoliko vekova, koliko tu žive, nisu uspeli da stvore svoje nazive gotovo ni za jedan grad, izuzev za Uroševac, koga zovu Ferizajem. Do danas nemaju svoje ime ni za Kosovo, ni za srce Kosova, Kosovo Polje, za koje čak i Nemci imaju svoj naziv, Amzelfeld.