NESELEKTIVNO otvaranje arhiva, a ta praksa je prisutna gotovo u celom svetu, bez obzira na zakonske obaveze da svi dokumenti budu dostupni javnosti, pogotovo naučnoj, posle pedeset godina, ostavlja mnoge ključne događaje i ličnosti iz novije političke istorije nerasvetljenim.

Tako je ostalo nerazjašnjeno pitanje: ko je, zapravo, bio Božin Simić i kakva je bila njegova uloga u mnogim događanjima? Zna se da je bio crnorukac, uspešan vojnik, oficir, prevratnik, nacionalista, komita, obaveštajac, a potom i komunista i diplomata. Gotovo da nije bilo bitnog i velikog istorijskog događaja u prvoj polovini 20. veka, a i u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, u kojem bar na neki način nije učestvovao.

Za razliku od njegovih prijatelja, Dragutina Dimitrijevića Apisa, Mustafe Golubića, Voje Tankosića, sa kojima je započeo karijeru, njegov život se završio prirodnom smrću, u dubokoj starosti.


PROČITAJTE JOŠ:
Čudo zvano Mokra Gora

Rođen je 20. oktobra 1881. godine u Velikom Šiljegovcu kod Kruševca. Otac mu je bio seoski učitelj, pa je od malih nogu dobio dobro obrazovanje i vaspitanje. Zanesen idejom srpstva, upisao je vojnu akademiju, koju je završio u roku. Već početkom 20. veka udružuje se sa grupom oficira, koje je predvodio Dragutin Dimitrijević Apis, i aktivno učestvuje u organizaciji atentata na kraljicu Dragu i kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine.

Bio je oficir za vezu sa četnicima Voje Tankosića u Makedoniji i prebacivao ih preko granice na tursku teritoriju.

ORDEN DRAŽI MIHAILOVIĆU U ARHIVU Jugoslavije, gde se nalazi dosije Božina Simića, može se doći do podatka da je on presudno uticao na odluku generala De Gola da odlikuje Dražu Mihailovića Legijom časti. U dokumentu piše: "Sve dok je bio u De Golovom komitetu nastoja je da učvrsti odnose između Rusa i Francuza..." Simić je tada zauzimao stav "prosovjetskog Mihailovićevog Srbina", pre prodiranja istine o borbi naših naroda u savezničko javno mnjenje.

KADA je počeo Prvi svetski rat, Božin Simić uspešno komanduje bataljonom. Njegovi vojnici, uostalom kao i kod svih crnorukaca, odlikuju se velikom hrabrošću, patriotizmom i borbenošću. Zbog njegovih briljantnih organizacionih sposobnosti, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, zajedno sa Mustafom Golubićem, šalje ga u Rusiju, kako bi prikupio dobrovoljce za proboj Solunskog fronta. Ovaj tim iskusnih i prevejanih obaveštajaca bio je veoma uspešan, naročito u Odesi, gde su napravili i obučili Dobrovoljačku diviziju, koja se sastojala i od zarobljenika sa Istočnog fronta, koji su sa Balkana. Srbe iz Bosne i Hrvatske, Austrougari su mobilisali u svoju vojsku i slali ih na Istočni front da se bore protiv Rusije. Većina ovih vojnika namerno se predala i priključila srpskoj vojsci, pa su Bosnu i Hrvatsku oslobodili noseći uniforme Vojske Kraljevine Srbije.

U Solunskom procesu, u odsustvu, osuđen je na 18 godina zatvora, zbog čega ostaje u Rusiji i, posle Oktobarske revolucije dok je boravio u Rusiji i komandovao jugoslovenskom dobrovoljačkom divizijom, postaje pukovnik Crvene armije.

Koristeći svoje diplomatske i špijunske veze, čak i masonske, jer je pripadao masonskoj loži Pobratim, iz Peterburga, pisao je svim svetskim vladarima, tražeći pomilovanje za Apisa, kada je počeo Solunski proces. Presuda je bila doneta i pre nego što je optužen. Pašić i kralj Aleksandar su bili neumoljivi. Svestan da se ne može vratiti u Srbiju nakon Oktobarske revolucije, Simić se pridružuje ruskoj vojsci koja mu priznaje čin pukovnika, pa nastavlja karijeru u Crvenoj armiji.

Josip Broz postavio je Simića za ambasadora


POSLE Prvog svetskog rata emigrirao je i živeo uglavnom u Parizu. U jednom trenutku, preko emisara, kralj Aleksandar Karađorđević nudi mu izmirenje. Odbija bilo kakav akt milosti i šalje mu poruku: "Recite kralju da je on od 6. januara (1929) postao uzurpatorom. Od tog dana svaki njegov (akt? D. K.) je nezakonit. Ako bi mi dao amnestiju, ja ću i taj akt smatrati nezakonitim i sa takvom motivacijom javno ću odbiti da primim amnestiju. Posle toga ostavio me je na miru."

Posle atentata na Aleksandra u Marselju vraća se u Beograd i odmah je uhapšen i poslat u Požarevac na odsluženje kazne od 18 godina zatvora. U svojoj biografiji, pisanoj za potrebe nove komunističke vlasti, o ovom događaju je zabeležio:

"Na granici me je pričekao agent Beograda i sproveo prvo u Upravu Beograda a zatim u Komandu mesta. Iz Komande mesta posle kratkog saslušanja sproveli su me u gradski oficirski zatvor. Posle nekoliko dana poveli su me u Požarevac, pošto su me prethodno pred trupama Beogradskog garnizona simbolički lišili čina, jer sam bio u civilu. U Požarevcu sam ostao nešto manje od pola godine... Pavle i Stojadinović držali su me bez časti više od godine zato što nisam prihvatio saradnju sa njima. Amnestiju sam dobio tek onda kad sam zapretio da ću dobrovoljno opet otići u emigraciju, ali da ću ovom prilikom izneti svu tajnu o Sarajevskom atentatu."

I vraćen mu je čin pukovnika Srpske vojske, sa posebnom napomenom da u Solunskom procesu, 1917. godine, nije osuđen, nego penzionisan. I naravno, isplaćene su mu sve penzije...

Šta može da govori ova činjenica osim da je ova ličnost posedovala neke posebne, danas još neobjašnjive moći. Kao što je ostala neobjašnjena tajna o Sarajevskom atentatu kojom je ucenjivao kneza Pavla Karađorđevića.

PRVIH godina boravka u Beogradu, sada je to već sasvim jasno, nije sedeo besposleno. Imao je zapaženu ulogu u aktivnostima Srpskog kulturnog kluba. Kada je knez Pavle odlučio da 1940. uspostavi diplomatske odnose sa SSSR-om, Božin Simić putuje u Moskvu kao posrednik.

De Gol i Draža Mihailović


Ministar dvora Milan Antić u svojim memoarima koji se nalaze u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti zabeležio je još ponešto o Simiću iz tih godina:

- Učio je sovjetskog poslanika Plotnikova da igra sans, ne radi same igre, već radi konspiracije. Prilikom igre, mešanjem karata, deljenjem... može da se poturi šta se hoće i sazna šta se hoće... - beležio je Antić. - Simić je bio iskren prijatelj Sovjeta. Slušao je Lenjina koji je za njega prijatelj čovečanstva i spasilac ljudskog roda, vrsta Isusa bez mistike božanstva.

Antić je zabeležio i mišljenje pukovnika Vladimira Tucovića o Božinu Simiću. Istaknuti crnorukac je za svog drugara zaverenika imao samo dve reči - međunarodni hohštapler, iako njihovo prijateljstvo nikada nije bilo narušeno.

Ministar dvora Milan Antić u svojim beleškama ostavio je svedočenje da je Božin Simić 26. marta 1941. stigao iz Moskve i da je zatražio audijenciju kod kneza Pavla. Nije bio primljen.

- Bio je u dosluhu sa Simovićem, bili su i školski drugovi - tvrdi tada Antić. - Posetio je Simovića i obavestio ga o sovjetskom raspoloženju da zaključe sporazum sa Jugoslavijom. Možda je to uticalo na Simovića da te noći, između 26. i 27. marta izvrši državni udar.

NEPOSREDNO posle prevrata 27. marta 1941. godine sovjetski ambasador Viktor Andrejevič Plotkin, prvi i jedini diplomatski predstavnik SSSR-a u Kraljevini Jugoslaviji, dobio je 31. marta šifrovanu poruku sa Molotovljevim potpisom. Narodni komesar je zahtevao da Jugosloveni odmah pošalju u Moskvu užu delegaciju na pregovore i da bi dobro bilo da Božin Simić bude u sastavu delegacije.

Po svedočenju Voje Nikolića, proverenog revolucionara, Simić je otputovao u Moskvu zajedno sa Mustafom Golubićem i Dragutinom Savićem. Tamo su im se pridružili vojni ataše Žarko Popović i poslanik Milan Gavrilović. Pakt o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom potpisan je u noćnim satima 6. aprila 1941. godine.

Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis sa oficirima


Božin Simić se posle rata, u nekoliko navrata, prisećao kako ga je oblio znoj kada mu je tokom noćnog prijema u čast potpisivanja sovjetsko-jugoslovenskog ugovora, Staljin, stiskajući mu ruku, značajno rekao: "Da, crna ruka." U tom času su, najverovatnije, nemački avioni već poleteli ka Beogradu, tako da je nemačko bombardovanje prestonice i Hitlerov napad na Jugoslaviju dočekao u Moskvi.

Iz Moskve, preko Ankare, gde je imao popriličnih peripetija i neprijatnosti od engleskih obaveštajaca, Simić odlazi u London. Sastaje se sa generalom Simovićem i obaveštava ga o svom viđenju situacije u Jugoslaviji. Tražio je dozvolu da ode u zemlju, ali se Englezi nisu sa tim složili:


PROČITAJTE JOŠ:
Vršačke krugove pravio pračovek, a ne vanzemaljci? (FOTO)

"Simoviću sam izložio opasnost da će se u zemlji stvoriti dva tabora borbe blagodareći Engleskoj i Americi. Molio sam ga da podejstvuje kod Engleza da saobraze svoju akciju na Balkanu ruskoj akciji. U tu svrhu predložio sam mu da ja pođem u zemlju, jer sam u tom cilju i došao bio u London. Simović je prihvatio moju ponudu, ali Englezi su odsudno bili protivni mom odlasku u zemlju. Isto kao u Prvom svetskom ratu, i u ovom mi nisu dozvolili da odem u zemlju" - napisao je u spomenutoj biografiji Božin Simić.

Engleska komanda se i na Solunskom frontu usprotivila da Božin Simić bude upućen u zemlju i digne ustanak protiv okupatora, pa je on upućen u Rusiju da od zarobljenih Južnih Slovena formira dobrovoljačku jedinicu.

KAO "utešnu" nagradu Božin Simić je dobio mesto predstavnika kraljevske vlade u francuskom Pokretu otpora generala Šarla de Gola. Mnogi bi, s punim pravom, bili ponosni na to. Taj ukaz potpisao je jugoslovenski kralj Petar II. Sve dok je Simović bio predsednik izbegličke vlade u Londonu, Simić je imao određeni diplomatski uticaj.

"Pošto moja kombinacija nije uspela, da odem iz Londona u zemlju, Simović mi je predložio mesto našeg predstavnika kod De Gola. Pristao sam, ali pre toga sam uspeo da nagovorim Simovića da opozove Gavrilovića iz Moskve, a da na njegovo mesto pošalje Stanoja Simića. U Londonu sam razvio bio veliku akciju da se što pre otvori drugi front. Napisao sam jedan podsetnik za Drugi front koji sam predao Kripsu i posrednim putem poslao u Vašington Ruzveltu."

Po završetku Drugog svetskog rata, Josip Broz Tito ga imenuje za ambasadora nove Jugoslavije, najpre u Parizu, pa u Ankari. Ostao je, kao i mnogo toga u njegovom životu, nerazjašnjen pokušaj atentata na njega 1946. godine. Za vreme razlaza na relaciji Moskva-Beograd, otvoreno staje protiv Staljina. Umro je 1966. godine u Beogradu, u 85. godini.