Plačem za svakim psom koji ode

NIJE stres kad te pas ujede, nego kad nestane iz tvog života. Tako razmišlja Nemanja Bogdanović, dreser u prihvatilištu za pse Javne agencije za zoohigijenu i poljoprivredu (JAZIP) u Vrbasu. Nemanja nosi ožiljke od ujeda pasa, ali se uprkos tome uvek iznova razneži i obavezno rasplače kad gleda "Lesi se vraća kući" ili neki drugi film o sudbini omiljenih životinja.

- Otkad znam za sebe imao sam pse. Moji su živeli u stanu, pa sam kučiće držao u kući kod bake. Ne postoji neki događaj zbog kojeg sam razvio tu ljubav. Čovek se verovatno rodi sa predispozicijom da voli pse - kaže Nemanja.

Kad je porastao, Nemanja je svoje pse počeo da vodi na ispite i izložbe, a kasnije je postao i kinološki sudija. Spontano je krenuo da se bavi i dresurom, i po tome se pročuo, a taj "glas" ga je i preporučio za radno mesto u JAZIP, kad je pre šest godina ova agencija osnovana.

- Nisam ni sanjao da će mi dresura biti profesija. Radio sam 17 godina, najpre kao akviziter osiguranja, a potom kao menadžer prodaje. Onda sam odjednom izgubio posao, a iste godine mi je umro otac. Spasao me je poziv direktora JAZIP, koji mi je rekao da mu treba neko ko zna oko pasa - priča Bogdanović.

Njegov zadatak u prihvatilištu je da proverava i smiruje agresivnost pasa i radi na njihovoj socijalizaciji. Četiri puta je dosad doživljavao povrede zbog kojih je završavao u Hitnoj pomoći. Ujela ga je kuja dok je pokušavao da iz jazbine izvuče kučiće, nastradao je razdvajajući staforda i ovčara, pao je i ozledio ruku savladavajući jednog psa, a dva ugriza je zadobio u kući poznanika, gde je otišao da pogleda ranu nemačkog ovčara.

- Postoje momenti kad se pas oseća ugroženim, i tada ujede, iako inače nije agresivan. Strah je razlog zbog kojeg 90 odsto napuštenih pasa napada ljude na ulicama - objašnjava Nemanja.

Psi u prihvatilište ne dolaze samo sa ulice, nego i iz domaćinstava.

- Pozvao nas je nedavno stariji bračni par da preuzmemo psa koji je kod njih bio 10 godina, a više ne mogu da brinu o njemu jer su oboje bolesni. Dok smo ga odvodili, čuli smo ženu kako plače iza zavese. To sam teško podneo - otkriva Bogdanović.

U kući, u kojoj živi sa suprugom i dvoje dece, Nemanja je udomio nekoliko pasa, a otpatio je mnoge kad su napustili prihvatilište jer je za njih bio vezan.

- Imao sam 27 godina kad mi je umrla majka. Verovao sam da ću posle toga očvrsnuti i da više neću puštati suze za psima, ali sam se pomirio da sam takav kakav jesam - zaključuje dreser nežnog srca.

CVILE ZA POMOĆ

NEMANjA je, sa kolegama iz JAZIP, pomagao poplavljenim domaćinstvima u Obrenovcu 2014. godine. Iz poplava su izvukli 34 psa i zbrinuli ih u prihvatilištu u Vrbasu.

- Obrenovac je tada bio avetinjsko naselje. Pse smo pronalazili po cviljenju, a neke smo skidali sa krovova. Vratili smo ih vlasnicima posredstvom društva za zaštitu životinja - priseća se Nemanja.