Sprečio pakao na auto-putu

PREGUSTA magla, neprilagođena brzina i stravičan lančani sudar na auto-putu Novi Sad – Subotica kod Feketićke petlje, odneli su 19. oktobra tri života - potpukovnika Igora Veselinovskog, Miću Ivančevića i Mladena Dragojlovića. Nastradali se tog jezivog jutra verovatno ne bi mogli prebrojati da nije bilo Miluna Đačića (57) iz Mišićeva nadomak Subotice.

Pročitajte još - Troje stradalo u lančanom sudaru

Ovaj istinski heroj, otac četvoro dece, rizikujući svoj, spasao je stotine života. Izašao je iz svog kombija, i više od sat i po trčao auto-putem u susret drugima i mašući zaštitnim prslukom davao im znak da na vreme koče i bezbedno se zaustave.

Pročitajte još - Baklja ljudskosti

- Kada u magli nastane zastoj, onda auto-put postaje klanica - priča Đačić. - Da je u tim momentima trebalo da skočim i stanem ispred svakog auta, skočio bih, toliko je sve to strahovito izgledalo. Ali moraš da sačuvaš sebe da bi sačuvao druge. Trčao sam da zaustavim jedno vozilo, pa trenutak odahnuo i, potom, trčao ponovo prema sledećem, jer sam znao da ništa nisam uradio ako ne zaustavim i svaki sledeći automobil.

Uzbuđenje dok govori o ovom događaju ovog plemenitog čoveka iz Mišićeva ne napušta ni dva i po meseca posle istinskog podviga. Milun pamti svaki detalj. Tog dana, krenuo je, veli, oko šest časova, poslom u Novu Pazovu.

- Na auto-putu me je dočekala magla kakvu ne pamtim - seća se Đačić. - Mogao sam da vidim samo nešto više od jedne oznake kraj bele linije. Na propisanoj udaljenosti pratio sam vozilo ispred sebe, kad je ono iznenada počelo da koči. Pritisnuo sam kočnicu, prešao u brzu traku i uspeo da se zaustavim tik uz branike. Kolona vozila se već stvorila, ali nisam znao zašto.

Nije, kaže, imao vremena ni da razmišljam o tome. Čim je video da niko ne dolazi iza njega, izleteo je iz kombija i rukama zaustavio prva kola koja su nailazila. Tako je uspeo da zaustavi još nekoliko.

- Prvi trenutak kada se nije čuo zvuk motora i guma iskoristio sam da se vratim do svog vozila i uzmem novi prsluk da bih njime mahao i bio uočljiviji – priča hrabri gorostas rodom iz Pljevalja. - To je trajalo samo nekoliko minuta, a onda sam čuo nova vozila. Opet sam počeo da trčim uz branike, otprilike 50 metara ispred kolone, i da zaustavljam vozila.

Mašući fluorescentnim prslukom, koji je bleskao ispred farova, zaustavio je reku vozila - više od stotinu automobila, šlepera, autobus kog je u stopu pratio kamion.

- To mi je gototvo izbezumilo jer sam video pun autobus putnika i kamion koji može sve da ih pobije ako se ne zaustavi na vreme – u dahu govori Đačić. - Strašno je i kada je nekoliko vozila nailazilo iza šlepera, obilazili su ga i prelazili u brzu traku, bukvalno ispred njih sam istrčavao i mahao prslukom. Kada je priča izašla u novinama nazvao me je vozač tog šlepera da mi se zahvali, kaže oduzele su mu se noge koliko je to sve stravično izgledalo.

Trčeći više od dva kilometra Milun je spasao stotine ljudi. Troje nastradalih, međutim, ne može da zaboravi.

- Mnogo mi je teško što i njih nisam mogao da spasem – s tugom priča Đačić sklanjajući pogled ne bili li sakrio tugu koja izbija iz toplih očiju. - Često mislim o njima i duša me boli. Nisam mogao da učinim više. Žao mi je, ne mogu vam opisati koliko.

POZIVI ZAHVALNOSTI

DANIMA su stotine vozača iz kolone telefonom zvale Miluna da mu zahvale što im je spasao život. Ali skromni junak iz Mišićeva, samo odmahuje rukom:

- Svima kažem – Bogu hvala! Ko zna koliko sam puta pomenuo Svetog Nikolu. Dao mi je snagu, jer nisam više mlad da toliko trčim i neprestano mašem. Bar da sam i ovo troje mogao da spasem...