Kada se u ponoć poklope kazaljke, a spolja zagrmi vatromet, Iren (87) i Šandor (95) Abraham zagrliće se i poželeti jedno drugom mnogo zdravlja u godini koja dolazi. To će biti 70. doček Nove godine koji ovaj vremešni subotički bračni par proslavlja u ljubavi i slozi.

Nekada, dok su bili mlađi, dočeci su bili veseliji, a želje drugačije. Sada u novo leto zakoračuju sami u svom domu, a jedino što žele je da oni i njihovi unuci budu zdravi.

- Sve je drugačije kada si mlad, onda je sve lepše. Sada praznike dočekujemo kao starci, ne idemo nikud, sem što ja odem za Božić u crkvu, i čekamo unuke da nam dođu - priča Iren. - Od naših prijatelja, nažalost, nema više nikog da nam dođe. Nisu više sa nama.

A nekada je njihov dom krasila okićena jelka, bogata trpeza, pokloni...

- Nekada su se deca mnogo više radovala poklonima. Teška su vremena bila, nije bilo stalno poklona i deca su mislila da su ona stvarno dar od Boga. Nisu ni znala kada se kiti jelka - seća se čika Šandor. - Nama je srce bilo puno kada smo ih videli koliko su srećni i kako se istinski raduju. Sada kao da više nema te radosti.


PROČITAJTE JOŠ - Radost porodice sa jedanaestoro dece (VIDEO)


Jednako kao deca za Božić, tako su se i Šandor i Iren radovali svakom zajedničkom koraku u svom sedam decenija dugom braku. Kada su se venčali, avgusta 1948. godine, toliko je bilo teško vreme da nisu imali gde da kupe odelo, a Šador je svojoj izabranici prsten napravio od žute kovanice dinara. Danima je strpljivo oblikovao novčić da bi od njega nastao prsten, simbol njihove ljubavi koja i danas traje i krasi Ireninu desnu ruku.

- Te godine sam se vratio kao vojnik iz Ljubljane i počeo da gradim kuću u Ruskom Selu, i to je tad bio ogroman posao. Ipak, odlazio sam kod rođaka u Hitin i tamo na igranci upoznao Iren - nastavlja Šandor. - Brzo smo se venčali i počeli da gradimo dom. A, bilo je jako teško. Bili smo seljaci i sve što smo stvorili država je uzimala. Na kraju smo kupili jednu kozu, kako bismo imali mleka i jedino nam nju nisu uzeli, ona im nije trebala.

Foto Privatana arhiva

I pored teških uslova života na selu, u nemaštini, bez struje i kupatila, Abrahamovi se nikada nisu svađali. Teskoba im je dala snagu da se zajedno bore da svojim ćerkama stvore bolje uslove za život.

- Tek posle 1955. godine je postalo malo lakše, mogli smo da živimo od onoga što smo proizveli. A uvek smo radili, bavili se zemljoradnjom, jeli ono što sami napravimo, a Šandor nikad nije pio i pušio - dodaje Iren. - Svakoj sitnici smo se zajedno radovali od srca. Možda i nema velike sreće kada imaš sve, ovako se mnogo više trudiš i želiš, a te želje zajedno ostvaruješ.


PROČITAJTE JOŠ - Najsrećnija je treća godina braka


Kada su već ostarili, prodali su kuću u Ruskom Selu i 1987. za ćerkom došli u Suboticu, gde i danas žive. O njima svakodnevno brine unuka Šarlota Popović, a i sada zajedno, polako, nogu pred nogu, pridržavajući jedno drugo, zajedno odu do prodavnice i malo prošetaju. Kažu da se nikada nisu posvađali i da su o svemu pričali i dogovarali se.

- Znate, mladi sada ne gledaju u budućnost, nego žive za trenutak. Tako i reaguju i donose odluke, a to nije dobro - poručuju Abrahamovi. - Poverenje, razumevanje i strpljenje su u braku ključni, važniji i od ljubavi i svakog novca. "Svejedno" je najgora reč koja može da se izgovori, a tako se često čuje. Nikada je nemojte govoriti onome koga volite.


DOŠAO JE U KOČIJI

- Bilo mi je 17 godina kada sam na igranci u rodnom Hetinu upoznala Šandora. U mom selu je bilo malo momaka i svi su bili oniži, a onda se on pojavio, onako visok i ugledan i zamolio me za ples - seća se Iren. - Nastavio je da dolazi biciklom čak iz Ruskog Sela, koje je udaljeno 25 kilometara i posle samo nekoliko meseci došao je u kočiji sa svojom majkom i zaprosio me. Šandorova majka poklonila mi je maramu, što je značilo da sam izabranica njenog sina. Nismo se poznavali dobro i upoznavali smo se postepeno.